Monodrama „Svaka divna stvar”, u adaptaciji glumice Dragane Jovanović, premijerno je izvedena u Nišu. Delo je rađeno po motivima drame Dankana Mekmilana i Džonija Donahjua i kroz priču otvara teme odrastanja, gubitka, i kompleksnih odnosa.
Spisak lepih stvari prati komad kao zaseban lik i gradacijski se menja, sazreva zajedno sa devojčicom. Ona ga sastavlja za majku koja se bori sa depresijom, a na spisku se nalaze sladoled, Nina Simon, gledanje televizije do kasno u noć, pomirenje posle svađe i miris starih knjiga.
Publika aktivno učestvuje u predstavi i postaje njen deo. U ovom dinamičnom komadu gledaoci izlaze na scenu i kroz direktni kontakt sa glumicom učestvuju u izvođenju. O tome kako je nastala predstava, koliko je zahtevno otvoriti ovakve teme pred publikom i kakvu ulogu u svemu tome ima publika, razgovarali smo sa glumicom Draganom Jovanović.
Tokom izvođenja publika postaje aktivan učesnik, iako je reč o monodrami koja je zapravo adaptacija originalnog teksta, možete li nam reći više o tome?
Monodrama kao pozorišni oblik jeste vrlo zahtevna i teška i često može biti jako statična, prosto ste sami na sceni pred određenim brojem publike. Ovo je tekst Dankana Mekmilana, engleskog dramskog pisca, koji je napisan tako dobro da glumac samo treba da sledi njegova uputstva i napravi predstavu. U njegovom tekstu i stoji da tu gde se igra dođe do prilagođavanja u odnosu na prostor i vreme tako da su izmene unutar predstave, prirodne, logične i dešavaju se shodno situaciji. Prisutni su elementi monodrame, melodrame a ima i komičnih, dramskih momenata, stand-up varijantu…
Ima to nešto što se zove probijanje četvrtog zida. Interaktivnog je karaktera i publika je prosto učesnik – ovo je monodrama koja se igra sa pedesetoro ljudi. Mislim da se odmah zadobije pažnja publike, čim se podele papirići sa malim stvarima koje život znače, nekako čovek dobije upozorenje: „Jao, čekam svoj broj, pa ću nešto izgovoriti! Možda sam ja sledeći, možda nisam”, pažnja se usredsredi i on bude prisutan. Mislim da se razni procesi dešavaju unutar gledalaca kao što se razni procesi dešavaju unutar mene kao izvođača. Ta simbioza je nekako čvršća i jača, nije komfor, nije ni gledalac previše komforan kao u pozorištu, da dođe i bezbedan je potpuno, gleda u mraku svoju predstavu. A nisam ni ja, bogami, kao izvođačica, ni malo komforna. Mislim da ta ivica na kojoj se nalazimo i ja i publika deluje jako uzbudljivo, istinito i u trenutku.
Da li spisak ima i neku drugu simboliku?
Ima dublju simboliku, a to je: primetiti stvari oko sebe. Primećujte stvari, ljudi, nemojte da prolazite kroz život po obrascima i šablonima kao onaj hrčak koji vrti točak. Ne, primećujte. Danas je sunčano ali nije tako toplo kao što je bilo juče, lepo je. Nedelja je, sunce, pijemo čaj. Gledajte život oko sebe i živite ga, osećajte ga tako što ćete i da primetite, i da osetite, i da ga osvestite. Da vidimo kako nam miriše ovaj vazduh, šta čujemo oko sebe, šta vidimo, nekako da budemo malo prisutniji u sopstvenim životima. Ja mislim da taj spisak finih stvari ne bi loše bilo da napravimo u toku dana, pa predveče kad legneš, kažeš „hajde da iščekiram ovaj dan, da vidim šta mi je bila divna stvar”.
Koji su Vam razlozi s liste bili najemotivniji i zbog čega?
I tu je došlo do nekih adaptacija, ima i mojih ličnih zapisa. Recimo zagrljaj, razgovor, to su mi zaista divne stvari. Plivanje bez odeće. Kada nekog gledaš kako gleda tvoj omiljeni film. Kada s nekim razgovaraš cele noći i kad se probudiš pored nekog kasno ujutru koga voliš.
Lik glavne junakinje se vraća psu-čarapi u odraslom dobu. Šta to govori o ljudskoj potrebi za sigurnošću?
To je meni jako divna scena. Mislim da je ta scena jako bitna za mene kao izvođačicu, uopšte za predstavu, kao i lika iz predstave jer njoj treba da s nekim razgovara, da joj kaže kakva je bila kao mala. Psihoterapeuti i psihijatri analiziraju detinjstvo i kakvi ste bili tada. Mislim da je pas-čarapa najbolje poznavao. Divno mi je kako publika u ulozi gospođe Bošnjak, njene psihološkinje iz osnovne škole, u predstavi odgovara kakva je bila jer to stoji kao uvek otvoreno pitanje, zanimljivo je kako ta gospođa Bošnjak u stvari doživljava glavnog lika.
Da li, i čemu se vraćate Vi iz Vašeg detinjstva?
Ja i dalje volim da se igram, mislim da je igra uvek radosna. Kada odrastete stvarno, ne možete baš da budete tako bezbrižni i radosni bezrazložno i volim kada mi se to desi sada, u ovim godinama – kada se probudiš ujutru bezrazložno srećan, to je tako divno detinje osećanje.
Koliko je važno da se javno govori o ozbiljnoj i važnoj temi poput suicida?
U Srbiji se na godišnjem nivou registruje preko hiljadu samoubistva što znači 2,5 dnevno, a jako se malo govori o tome, i u pozorištu i uopšte. Postoji Svetski dan prevencije suicida, 10. septembar, i onda se kao i sve stvari koje su tabuizirane, pomene na taj dan ali ne vidim da je to toliko prisutno u medijima, u javnosti, sem kada se, ne daj Bože, desi neki suicid.
Kako vidite odgovornost u umetnosti, ali i generalno kada je reč o ovako značajnoj i suštinskoj temi?
Svi smo odgovorni i za sebe, i za pojedinca, i za društvo. Jednako odgovorni, niko nije bez odgovornosti. Mora da pojačamo tu odgovornost u odnosu na drugog, u odnosu na sebe i u odnosu na društvo. Ako imamo neki problem ne treba ga stavljati pod tepih, ne treba ga činiti tabuom nego o njemu razgovarati. Ja sam glumica, bavim se pozorištem i za mene je ovo način da progovorim o nekim temama koje mislim da su skrajnute.
Kroz autorske projekte bavim se stvarima koje mene lično interesuju, koje ja nekako lično doživljavam a onda mislim da su i marginalizovane. Recimo, prethodna predstava koju sam režirala zajedno sa Centrom za devojke bila je Ženska soba i govorila je o partizankama koje su bile u sobi broj sedam u logoru na Crvenom krstu. Te žene su stradale zato što su imale ideale i verovale da može biti bolje sutra. Zato što su rekle ne fašizmu. Nada Tomić, Aneta Andrejević, Milka Protić Lina, Milica Šuvaković.
Ja mislim da je zadatak svih nas u oblastima kojima se bavimo da probamo da neke stvari koje su zaboravljene, koje su tabuizirane i potisnute osvetlimo. Ako je to pozorište, osvetlimo tim malim reflektorima i onda će nam biti možda lakše kada vidimo da se neko oseća isto ili bar slično kao mi.
U predstavi ste dotakli uticaj poznatih ličnosti i medija na ljude. Šta nam možete reći o tome?
Svi smo mi pod uticajem naših savremenika i ponašanja podsvesno. Mislim da je jako bitan način prezentacije tako osetljivih tema u medijima. Postaje perverzno kako se izveštava o osetljivim temama (masovnim ubistvima, samoubistvima, ljudskim nesrećama). A zaista postoje jasne smernice i uputstva za izveštavanje i predstavljanje u medijima. Što je sada, mislim, zgaženo. Moralni princip je potpuno zgažen u medijima i način na koji se to prezentuje je jeziv. Nekako je podstičući, po meni. Umesto da se društveno rešavaju, te teme se društveno podstiču zarad lajkova, senzacionalizma, šerova ili čega ne. Tako da, mislim da je taj deo u predstavi tako bitan – da se javno kaže šta nije u redu.
Šta biste voleli da vidite u medijima?
Više dobrih vesti. Dobra vest nam treba. Baš nam treba dobra vest! Kao što kažem u predstavi: jer bez nade zaista ne možemo dalje. Treba nam ta mala nada, vest da se stvari popravljaju.
Predstava se bavi ozbiljnim pitanjem, kao što smo rekli, ali biva sečena humorom i kratkim plesom. Kako je došlo do toga?
Ta Madona je moja ideja, toga nema u tekstu. Različiti glumci različito rešavaju tu kulminaciju predstave. Ja sam izabrala da to bude Madona. U mojoj mladosti smo apsolutno sve pevale sa četkom pred ogledalom i imitirale Madonu, to je nekako generacijski vezano za žene koje su pedesetogodišnjakinje kao ja sada. Divan je bio taj momenat gde možeš da igraš i pevaš bez da te briga da li te neko gleda i da ispoljiš sebe. Da pevaš iako ne znaš da pevaš. Mislim da svako treba da se baci u slobodu da radi ono što želi i voli bez obzira kog to kvaliteta bilo, jer ko je taj koji određuje da li je nešto dobro ili nije? Nema razloga da se poredimo. Mislim da čovek kad ispolji sebe iskreno i apsolutno, to je za mene najvrhunskija estetika. Ovo je jedan od mojih omiljenih momenata u predstavi, ples like a vigrin. Iza toga ide naravno tekst koji je adekvatan i objašnjava zašto dođe do te kulminacije.
Jedna od Vaših intervencija je i numera Bajage. Kako ste odlučili šta ćete promeniti?
Ja imam pedeset godina i moje detinjstvo je obeležila ta muzika. Prepoznaću što god da učiniš, učiniću ti sve što poželiš, večeras samo nemoj da me ne voliš. Takođe, u originalnom tekstu pas Fifi se zove Šerlum Bouns ali to nema nikakvog značenja za nas. Vi ste mlađa generacija pa možda i ne znate, ali u čitankama je postojala pesma Duška Radovića Fifi, gledaj pravo, Fifi, ne prkosi, Fifi, ti znaš ko si i nekako smo svi imali Fifija kad smo bili mali, tako da ta prva scena koja je dosta delikatna lepo uvodi publiku u nešto što sledi. Na premijeri sam imala momente koje nikada nisam imala, i verovatno će ih na sledećim predstavama biti još, i još, i još… To su te sitne improvizacije koje se dese u trenutku u odnosu na reakciju publike.
Šta mislite da kao društvo možemo učiniti u vezi pitanja pokrenutih u komadu?
Svako treba iz svojih resursa da reaguje. Ono što je moja životna ideja i moto jeste da ne doprinesem previše ovom vozu koji jako brzo juri nizbrdo. I ne bih volela da nekako nesvesno ili slučajno, ili kao kolateral tome doprinesem. Volela bih da odmognem toj brzini. Ja se bavim temama koje mene lično interesuju i tražim ta mala bratstva, male grupe ljudi koje to isto interesuje. Možda je priča o Đuki Dinić, koji ovde ima spomenik ispred Banovine, potpuno passe i kome to treba, ali ja mislim da je svaka žrtva zaslužna da je se sećamo kao žrtve.
Osećaj krivice koji ima ćerka kao glavni lik – kako se boriti s tim?
Razgovarati, meni je razgovor ključ. Ja mislim da kada razgovaraš sa svojim detetom, ili obrnuto, kada razgovaraš sa svojim roditeljem iskreno, i kažeš šta te žulja i boli bude manje nesporazuma. Mislim da ti nesporazumi dovode i osećanja krivice i dalje nekomunikacije. Kad nekoga zaista volimo treba da pitamo „Kako si? Je l’ ti treba nešto? Je l’ mogu ja nešto da ti poboljšam u životu?”
Uskoro će i drugo izvođenje. Šta očekujete od njega i kako vidite život ovog komada?
U predstavi glavni lik dođe do milionite divne stvari koja ovaj život čini zaista vrednim življenja. Ja bih volela da ova predstava doživi svoje milionito izvođenje. Volela bih da igram što češće i na što različitijim mestima, sa što različitijom publikom. Možda ćemo probati nešto projektno da organizujemo. Jako bih volela da igram za tinejdžere, srednjoškolce i studente. Mislim da u mladosti ima potencijala da se ova priča razume, iako je za sve uzraste. Publika kroz tu zajedničku, našu grupnu terapiju može da doživi neku vrstu katarze, možda i zapitanosti i upozorenja da smo svi u nekom trenutku u životu malkice depresivni i da treba o tome razgovarati. Da treba razgovarati baš o stvarima o kojima je najteže razgovarati.
Razgovarala: Anastasija Arvai
Fotografije: Privatna arhiva