Треће вечери Нишког филмског фестивала Мирјана Карановић је, у улози редитељке и главне глумице, представила нишкој публици филм „Мајка Мара”. Ова драма, која говори о самохраној мајци и успешној адвокатици коју погађа смрт јединог сина, светску премијеру имала је на Сарајевском филмском фестивалу 2024. године, српску у марту прошле године, али и даље подстиче значајна питања о очекивањима која стављамо пред балканску жену у одређеним ситуацијама. Како је поново стати пред нишку публику и како је било наћи се у улози редитељке једног дугометражног филма, Мирјана Карановић говорила је за „Без лимита”.
Живот треба да победи
Конфликт се у овој драми одвија у унутрашњости протагонисткиње. Идентитет изграђен на великом каријерном успеху Мару је штитио од болне чињенице да је након мужевљевог одласка остала сама са сином Немањом. Свој живот изградила је на великом успеху у адвокатури, а сада је код куће чекају базен, квалитетна вина, нови модел аутомобила и контрола као одбрамбени механизам. Мара не тугује на типичан, очекиван начин и то је оно што провоцира гледаоца и тера на размишљање, јер већ са првим кадром ми сазнајемо да је њен син преминуо. Како и сама Мара каже у филму, губитак детета је искуство туге са којим се готово ништа не може мерити. У филму видимо сузе код осталих актера и туговање је прилично експлицитно, док се код особе која је Немању највише волела, мајке Маре, оно одвија у складу с њеним сензибилитетом. Поред савета околине да отплаче, изостане с посла и отвори душу она наставља да се бави физичком активношћу, ради и проводи време са Миланом, доста млађим мушкарцем који је познавао њеног сина. Свако тугује на себи својствен начин, а Мара то ради ван оквира стереотипа.
Та жена ми је била у глави. Она је мењала свој облик, личност и форму током писања овог сценарија и свашта се ту мењало. Хтела сам да истражим ствари које не припадају клишеима, нешто што се дешава жени која у овом друштву прикрива саму себе: покушава да се склони, да је не примећују, да не открива како се осећа и заправо се не понаша као остале мајке. Помислила сам: „Шта је то? Каква је то жена?”, и почела да размишљам о таквој особи,започиње причу након пројекције глумица.
Мене занимају жене које су, када је реч о њиховим карактерима и по питању личних прича, ван клишеа, а заправо део овог друштва.
Предрасуде су у нама
Режисерка је посебну пажњу посветила детаљима. Када у сценарију поставите главну причу, највећи посао после тога јесте да је оживите. Оживљавање јесте рад на детаљима, на успутним односима, визуелним знаковима – малим променама које воде ток приче неким другим правцем.
Једна од упечатљивијих сцена смештена је у ноћни клуб, где, рекло би се, Мара не припада. Управо то показује и редитељско решење у којем из птичје перспективе једино Марино лице одудара зрелошћу од остатка гостију. Управо тај моменат тера гледаоца да се запита да ли и сам има предрасуде. Таквих сцена има доста и свака од њих се попут слагалице стапа у једну ширу слику, јер након овог филма публика излази из сале са питањем: Ко нам је дао право да судимо о туђем животу?
Мара није уобичајена мајка балканског поднебља, као да је с неке друге планете. Упознала је једну веома болну лекцију. Она јесте изгубила сина и упознала веома болну лекцију, али открила је нешто о себи и то је нешто с чим ће она даље живети – са трагедијом, али и са собом.
Мислим да људи могу да наставе да живе с трагедијом и да могу бити корисни себи и другима. Мислим да није добро да, када им се нешто деси, заувек себе пониште, избришу или униште. Мислим да треба да живот победи.
Не познајемо увек оне које волимо
Поред ејџизма, против ког Мирјана каже да се бори сопственим начином живота, у филму се дотакла и теме болести зависности, отварајући питања како она може утицати на младе људе и како мења њихово понашање.
Имала сам и пријатеље који су тако завршили када сам била пуно млађа. То је остало део мог живота.
Родитељи често прецењују властите домете у животима своје деце, док деца потцењују колико би их уистину могли разумети када би казала наглас са чиме се сусрећу у процесу одрастања и формирања личности. Марина сигурност да добро познаје сина огледа се у сцени где на кафи са Миланом, када говоре о ноћним изласцима где су се младићи виђали, каже како он није пио кафу нити алкохол. Убрзо, потпомогнута Милановом причом и откључаним Немањиним телефоном, увиђа да заправо није имала увид у сваки сегмент синовљевог живота.
Моја генерација зна онолико колико млади људи то дозволе јер млади се некако увек отимају старијима, не би да буду продужена рука, желе да се изборе за своје грешке. Они имају свој пут и ја волим да радим са њима, али не могу да им улијем у главу све оно што бих желела – морам их пустити да сами савладају своје планинске врхове.
Комуникација
У првим сценама које приказују сахрану и помен ликови глуме гласом, који је овде најјаче оружје. Мару уочавамо с леђа и може се рећи да нас с њом упознају ожалошћени чланови породице и пријатељи. Како филм тече, а секвенце се смењују, тако се мења и сама протагонисткиња. На самом крају она нас одјављује директним погледом у камеру, чиме њен лик доживљава потпуну трансформацију.
Тај поглед је за мене њена спремност да се отвори према људима, не попут уласка у своју канцеларију, хода само право и нико не сме да јој се обрати. Поглед из последњег кадра значи да постоји отвор за комуникацију.
Ја волим да правим филмове у којима постоји путовање од једне тачке до неке где знамо да се нека промена дешава и да ће се тек десити.
Цео филм је комплексан, баш као и сама радња, али, ако га пажљивије погледате, уочићете низ стереотипа и, ако сте храбри, предрасуда које и сами имате. Ипак, уметност је ту да нас натера да преиспитамо оно што мислимо да добро познајемо.
Ауторка: Анастасија Арваи