Нисам сликар, ал’ пожелех да насликам твоје лепе бадемасте очи. Узех плаветнило бистрог потока, морске пучине и небеског свода. Aли ниједна плава није могла да дочара дубину твог погледа. Покушах да насликам твоју косу – мислим то ће лакше бити, јер она је црна. Узех угљен-црну из најдубљег окна, црнило гаврановог пера и таму ноћи. Aли све те црнине беху слабе пред твојом таласастом црном косом. Затим хтедох да насликам твоје усне, нежне и црвене као црвене јагоде или зреле трешње у сунчевом зениту. Али твоје усне носе боју која још није откривена. Поново помислих – насликаћу ти срце. Не знам му боју – скривено је у грудима, али знам да је саткано од нежности, љубави и пламена страсти. И знам – толико је велико да ниједно платно не би могло да га обухвати. Зато одустајем од сликања – јер не постоје боје којима бих могао тебе да насликам.
Биографија:
Гордана Стојановић је рођена у Белој Паланци. Завршила је Учитељску школу у Београду, где данас живи и ствара. Пише родољубиву, духовну и љубавну поезију, као и поезију за децу. Њени радови заступљени су у бројним зборницима поезије.
Добитница је похвала и награда на конкурсима за духовну поезију, као и на конкурсима: „Оловко не ћути”, „Драганова награда”, „Другарство на дар”, „Муса Ћазим Ћатић” и „Пјесма над пјесмама”. Објавила је књигу поезије за децу.
Насловна фотографија: Vitaly Gariev/ Unsplash