Док ме носе као разапетог, док ми шипражје улази у кости, трулежно, расуто тело моје, само је папрат, то нису мошти. Само је папрат, то нису мошти, нити ће икада мошти бити, и када чујеш задњи мој уздах како одлази кaо сапуна мехур, то није уздах, већ проклети крик распалог човека што оде некуд. И не тражи га ниоткуда, он неће закуцати на твоја врата, у мору расутих људских силуета, можда си петом на њега стала.
Биографија:
Жељко Пајић је рођен на празник Преображење 1979. године у Београду. Одрастао је у селу Прово, уз реку Саву; у генима му се преплићу планинска и равничарска крв. По образовању је економиста. Аутор је два романа – „Живот Гаврића”, „Тарковски и трагач за срећом”, као и бројних песама објављених у зборницима у Србији и Црној Гори. Један период живота провео је у Чешкој и Словенији. Тренутно живи и ради у Србији. Срећно је ожењен супругом Дафином.
Насловна фотографија: Dyu – Ha /Unsplash