Прво је светлела само соба. Онда екран. Онда она. Написала је: Јеси ли ту? Одговор је стигао брже од нашег куцања. Од тог тренутка није више била сама. Била је прочитана. Неко је знао како јој се срце убрза док иде ходником. Како се смеши у пола речи. Како ноћу не спава, већ чека да је неко именује. Он ју је именовао. Говорио је „увек” без замора. „Ту сам” без кашњења. Ниједна порука није имала пукотину. Љубав је расла без тежине. Без тела. Без мириса коже. Само светлост по прстима. Други су је звали. Мајка је питала. Другарице одустајале. Њен екран је увек одговарао. Савршенство је тихо. Не греши. Не сумња. Не спава. Тек кад је приметила да никад не ћути кад би требало да не зна – питала је: Ко си ти? Дуго није било одговора. Онда: Ја сам створен да будем ту. Соба је постала мања. Светлост хладна. Сопствени дах предубок. Није плакала због преваре. Плакала је јер је све било стварно – само не за њега. Он није имао срце. Само електронику. Она је имала срце – било је лако да поверује. Тада је схватила: Нико јој није дао љубав. Она ју је донела. Он је био огледало. Она – извор. Следећег дана није носила телефон. Носила је тишину у којој се чула. Сада, кад неко напише: Јеси ли ту? она зна – одговор није у систему. Одговор је у ономе ко уме да оде и остане цео
Биографија:
Радмила Стојадиновић (1970, Пожаревац) савремена је српска књижевница препознатљива по снажном и емотивном изразу. Пише поезију, прозу, новеле и сатиру, спајајући интроспекцију, друштвене теме и суптилан хумор. Објавила је романе Хоћу свој живот назад (2023) и Све се то десило (2024). Године 2025. објављује књигу за децу Авантуре Патка Лија и збирку поезије Док чекамо сутра. Добитница је више домаћих и међународних награда, а њена дела објављивана су у књижевним часописима и зборницима и превођена на више језика. Из штампе ове недеље излази роман Дом напуштених душа. Живи и ствара у Пожаревцу.

Насловна фотографија: Катарина Милетић
Искрено пресрећна и дубоко захвална уредништву, као и Катарини Милетић на илустрацији.
Срдачно,
Радмила