Кад наслониш главу ту, на моје груди, безбрижно, ко дете склопиш очи снене, у мени се нежност најнежнија буди и уснула јава пробуђене жене. Схватам шта је вечност и њена лепота, док ми на недрима спаваш сном од свиле. Уморног од себе, људи, од живота, у наручје моје звезде су те скриле. Слутим да је љубав твоје поверење, као памук меке руке, топле, миле, ко бескрај у мору очи плаве, бистре, што су ми крај срца једном заноћиле.
Данијела Милошевић
Насловна фотографија: Christie Kim / Unsplash