„ … и божја је жеља
да се парови румених усана нађу.”
(Бернхард Келерман, Ингеборг)
Допусти да у свакој крошњи видим твој осмех и читав свет биће огледало у коме ми се ти показујеш. Допусти да пролеће твога осмеха у сну моме заноћи и небо ће бити храм са хиљаду звезда запаљених у славу нашег пира. Допусти да у очима твојим видим звезде које ћеш по мени посејати и ложница наша биће колевка два детета. Допусти да о срећи говорим и дању и ноћу и сачинићу дом од корала и дуга, у коме ћеш свакога дана бити мој празник.
Биографија:
Миливоје Трнавац је професор српског језика, рођен 1943. године у Гојној Гори, код Горњег Милановца, где и данас живи и ствара.
Током свог књижевног рада, своје песме је објављивао у „Књижевним новинама” у Београду, као и у бројним часописима широм Србије и региона, међу којима су „Луча” из Суботице, „Међај” из Ужица, „Помак” из Лесковца, „Свитак” из Пожеге, „Умно” из Београда, „Реч и мисао” из Зајечара, „Бдење” из Сврљига, „Српска вила” из Бијељине, „Крило” из Крагујевца, „Сретања” из Ниша и „Багдала” из Крушевца.
Аутор је више књига различитих жанрова. Међу њима се издвајају документарно-мемоарска проза „Само су смрти истине” из 2011. године, затим уџбенички комплет за српски језик за четврти разред основне школе „Кућа у разреду” из 2007. године, као и збирка поезије „Дневнички записи” из 2012. године. Посебно место у његовом опусу заузимају и двокњижја посвећена Добрици Ерићу – „Над Србијом срце твоје – Песничка уздарја Добрици Ерићу” и „Самоуки академик поезије – Споменица Добрице Ерића”, објављена 2021. године.
Насловна фотографија: Unsplash