И Јесењин је имао своју Ану (Душан Стојковић)

Ти не знаш: моја ребра су капије
кроз које ти пролазиш
и свака кост носи твоје име, Ана.

Ти си, Ана, чвор на конопцу
којим се веже небо за село.

И хлеб у мојој руци мења облике,
час је сабља, час икона, час раме
на коме спавам, час рибља кост.

А, кад ме љубиш,
као да ме селиш из рова у цркву,
као да ме преносиш са бојишта
пред кандило, Ана.

БИОГРАФИЈА

Душан Стојковић рођен је 27. јуна 1994. године. Представник је нове генерације савремених српских песника и један од истакнутих носилаца поезије новог таласа XXI века. Пише поезију, прозу, есеје и књижевне критике.

Објавио је збирке поезије „Ниси проклета – на груди ушло, на груди изашло” (2021) и „Жал – неповратно си отишла у поља” (2023), као и књигу „Перо Зубац у аманет” (2026), о поезији и животу Пере Зупца, са мемоарским записима и изабраним песмама, коју је приредио заједно са Аном Гленџом и Јеленом Сарић Цветковић.

Eсеј „Мајаковски Јесењину: Крстарећи између боема и мита” преведен му је и објављен у руском алманаху „Арина НН” 2023. године.

Његова песма „Облак у панталонама” преведена је на осам језика, а песме „Природан ток ствари” и „Испод Ане” на једанаест језика. Његове песме до сада су преведене на више страних језика и објављене у 37 земаља широм света, у бројним зборницима, часописима и међународним антологијама.

Добитник је више домаћих и међународних књижевних награда и признања за поезију. Његово стваралаштво одликују снажан емотивни набој, лиризам дубоке интроспекције и мотиви љубави, губитка, духовне повезаности и колективног памћења. У његовим песмама преплићу се интимна исповест и културно-историјски слојеви, уз препознатљив стил који спаја савремени израз са традицијом српске поезије.

Заменик је председника Удружења МУК (Млади уметници културе), које је основао са Јеленом Сарић Цветковић, и генерални је директор међународне коморе књижевника и уметника CIESART за Србију, са седиштем у Шпанији.