Dobri vojnik Švejk, kog uverljivo tumači Ozren Grbarić u istoimenoj predstavi Beogradskog dramskog pozorišta, poneo je iz Jagodine nagradu „Ćuran”, pre svega zbog duhovitih replika koje iza smeha kriju svu gorčinu života.
Kroz ratna sećanja vojnika koji je, kako sam kaže, učestvovao u više od sto ratova, prikazana je sudbina običnog čoveka, od kog malo toga, ili gotovo ništa, ne zavisi. U liku Švejka, čija priča počinje atentatom na prestolonaslednika Austrougarske, oličen je patriota, poslušni vojnik naučen da u vremenu opšte krize služi državi i ne postavlja pitanje za koga gine, jer je tu da položi život. Iako vam se može učiniti da nema glas, on i te kako ima mišljenje o svemu, te kroz duhovite opaske možete pomisliti da se on zapravo poigrava jer nema šta da izgubi sem života, koji je ionako zaveštao otadžbini. Otuda i pitanje: da li je humor sredstvo da se prevaziđe strah ili način da se spoznaju stvari?
Glumac to čini vrlo vešto, i kroz lik Švejka, koji ima odgovor na sve – doduše, često u pogrešno vreme – prikazuje nam drugu stranu stvarnosti. To se najbolje vidi u rečenici: „Svi smo mi u ratu više-manje isti čovek”, koju izgovara pred ratnim drugovima koji od hladnoće i gladi počinju da haluciniraju i, suočeni sa strahom od sopstvene smrti, prizivaju draga lica. Švejka, čini se, svest o sopstvenoj smrti ne dotiče. Ne dajte da vas to zavara, jer on vidi i oseća više nego svi drugi vojnici, samo ispoljava to sa dozom ironije: „Rat je najveće ljudsko dostignuće”.
U ratu nema pobednika, kazaće vam Švejk, ravnodušno pomiren sa sudbinom, pa ćete na trenutak pomisliti da je, kako kaže kritika, ili lud ili glup. Međutim, on nije ništa od toga. On je posmatrač, hroničar, onaj koji vidi, oseća i glasno izgovara, ali ništa ne preduzima, jer „sve će to jednom da prođe i ponovo da počne”. Za Švejka je, čini se, uzaludno da bilo šta menja, jer sudbina čoveka u ratu najmanje zavisi od njega samog.
Stoga on prihvata sve što se od njega očekuje – teške vojničke čizme, maslinastozeleni kaput, pušku, mapu i bespogovorno služenje. Ili se bar tako čini. Smrt u ratu je sjajni orden, ali šta se dogodi kada se rat iznova i iznova ponavlja, baš kao song koji prati svaku scenu u predstavi? Tada Švejk uradi ono što od njega najmanje očekujete, jednim gestom pokaže šta misli o svemu tome, onda kada uđe u pokretni toalet i izazove salve smeha kod publike. Jer to je sve što on misli o ratu.
Švejk nije pasivan, iako se tako na prvi pogled čini; on pruža otpor na način koji je za njega u tom trenutku jedini prihvatljiv. Jer ako ste pažljivo čitali delo Jaroslava Hašeka i razumeli poetiku Veljka Mićunovića, shvatićete da ovo nije priča o ratu, već o lekcijama koje nismo naučili.
To se jasno vidi kroz sudbine koje se prepliću sa njegovom i to opet nije slučajno. Radnja predstave paralelno prati priču male Sofije (Jana Bjelica), koja dobija zaokret atentatom u Sarajevu. Njihove priče se mogu posmatrati i kao pandan: dva principa, ženski i muški, položaj aristokrate i običnog čoveka koji u ratnom vihoru samo pokušavaju da zaštite golu egzistenciju.
Uporedo sa pričom o Švejku i Sofiji pratimo sudbine drugih ljudi, i ti likovi čine njihove sudbine isprepletanim – ponovo, ni oni nisu tu slučajno. Ni konobarica (Vanja Nenadić), ni prostitutka (Ivana Nikolić), ni muzičarka (Ivana Kusmirović), ni Švejkova žena (Iva Ilinčić) nisu tu slučajno, baš kao ni nagrada za najbolju mladu glumicu.
Sve one su samo različita lica ženske sudbine u ratu, koja često ostaje u senci. Isto važi i za umetnika (Milutin Milošević), seljaka (Miloš Lazarov) i predstavnika tajne službe (Milutin Dapčević), ni oni nisu tu slučajno. Sva ta lica rata, različita i slojevita, zapravo su, kako ironično kaže Švejk, najveće ljudsko dostignuće.
I sudbina samog Švejka se menja u ratu. Od čoveka koji će dati život, preko cara, do vojnika koji postaje kolaboracionista i nemački tragač da izbegne streljanje, jer i on je samo čovek koji se, držeći se za život, hvata za sve što može. Možete ga zbog toga osuditi, smejati mu se u lice ili ga nagraditi aplauzom, ali ne zaboravite da je on samo glumac koji donosi priču o malom čoveku u vihoru rata, koji sem golog života nema ništa.
Radnju dodatno pojačavaju songovi – lako pevljivi, melodični, ali ni to nije slučajno. Namera reditelja je da vam se uvuku u uho i nateraju vas da razmišljate o besmislu rata. Smrt u ratu je sjajni orden, strah u borbi je samo mali korak. Korak koji čini junak ove predstave kada, kroz ironiju, iskazuje svoj stav i svoje mišljenje suprotno ustaljenom, a zatim se pravi da ne zna šta to znači, jer je bolje da ga smatraju imbecilom nego saboterom. Možda tako i sačuva život, jer u ratu, ionako, sve gubi smisao.
Ako pažljivije pogledate scenografiju – za koju je zaslužan Branko Hojnik –videćete kako komunicira sa publikom kroz simbole. Prašnjave vojničke čizme, ostale iza vojnika, upućuju na ljudske žrtve, dok kamp-kućica, smeštena pored pokretnog toaleta, deluje slučajno, ali svaki detalj ima svoje značenje.
I baš u trenutku kada od Švejka najmanje očekujemo, on učini ono što publiku najpre iznenadi, a zatim navede na smeh, saopšti da mora u toalet. Duhovita opaska, stav ili cinična kritika, tumačite kako želite, ali ako čitate u duhu satire, jasno je: time Švejk izgovara sve što misli o ratu, i sve što mi mislimo da znamo o ratnoj veličini i herojstvu pretvara u gorku, ali duhovitu istinu.
Upravo je ta gorka istina sa dozom humora, tek toliko da je lakše podnesemo, Beogradskom dramskom pozorištu donela Nagradu „Mija Aleksić” za najbolje pozorišno ostvarenje.
Piše: Jelena Jocić
Fotografije: Bez limita