Porodični noževi Noževi za odsecanje porodičnih delova ne nasleđuju se s dlana na dlan. Oni se preuzimaju kad zatreba. Ima ih različitih, u skladu sa žilavošću i strukturom mesa. Najkorisniji, ali i najbolniji su takozvani mešoviti noževi. Napred sa rebrastim, a pozadi sa kao mač glatkim sečivom. Prvo se testeriše. Takav deo nije lako odseći. Ima tu mnogo dubokih žila, a komad se zapekao. Mora se dobro upinjati, al’ opet pažljivo – zbog dlana. Ruka je namerena, al’ se umori, zaboli i ovlaži, pa stane: „A možda će mi ipak zafaliti ovaj komad?!” Ne, za to meso, sa prelivom od dobrano usoljenih suza, sada više mesta nema. Meso oseća testerisanje, kidaju mu se molekuli, meso ne veruje, nada se, meso pati. Već izmrcvareno, upinje se, još malo bi da poleži na tom dlanu. Ali vreme ležanja je prošlo. Jedan potez odgore nadole i meso koje se čvrsto držalo svojim žilavim žilama sada otpada. Dlan je malo okrznut – zarašće. Porodični noževi ne ostavljaju krv. Od njih se koža premorene ruke pretvara u rukavicu s dva lica, a odsečeno meso u duboko zamrznuto sećanje. Porodični noževi vise u kuhinji, spremni za dlan rešen da seče.
Vratovi Uvek su me privlačili vratovi. Ne labuđi – već muški. Ispuštali su harizmatične, omamljujuće i tajanstvene note, pune nedorečenog naboja. Da bih ušla, morala sam da kucam tiho da bih u njegovoj sobi, s nameštajem kao našom tampon-zonom, istresala ne baš naivne i ne sasvim nevine ženske jade i jecaje. Potkožna opijenost subverzivno je bridela i nije moguće da nam je promaklo kako je soba postajala bunker ružičastih hormona. Njegov vrat i moje oči – letnji i mladi. Njuškali smo se iz ćoškova. Da li sada, ovim očima izobličenim borama i palim kapcima, vidim njegov vrat tek kao utopljen u visećem podvaljku? Ne. Zaista ne. Vidim ga — baš kakav je bio.
Autorka: Marijana Ilić
Fotografije: Unsplash
Biografija autorke:
Pišem jer me to ispunjava i leči, tako najviše govorim. Rođena sam 15. maja 1959. u Beogradu, gde i danas živim i pokušavam da nađem odgovore, da se rešim balasta nagomilanih ožiljaka, optužbi, posekotina i trauma. Poezija je način da se suočim sa onim što traje, sa onim što nisam znala da nosim i sa onim što me proganja kao tamni pas koji je zapravo odavno uginuo. Pesma „Kvočka” biće objavljena u književnom časopisu „Šraf” 2025.
