Александар Петровић студира англистику. Завршио је филолошки смер у Првој нишкој гимназији ,,Стеван Сремац“.
О себи је рекао: ,,Сматрам да имам веома чудан однос са писањем, јер никако не могу себе видети у истој равни са људима који то заиста воле. Људи од пера су, по мом мишљењу, најдарежљивије особе; колико времена ли жваћу речи, склапају мисли и преиспитују сваку тачку свог мишљења или знања само да би нама, публици, приказали неки део свог виђења. Та неизрецива жеља да те неко разуме, не да би ти њему помогао или га сажалио, већ заиста само разумео. Тај однос писца и читаоца, једносмеран, али опет толико динамичан, показује какве смо то богове створили. Ја немам тај однос са својим радом. Ја пишем зато што ми је сам језик толико привлачан. Стављати апстракцију на папир, исплести је и бацити је пред туђе очи. Ретко када ширим своје идеале кроз типке рачунара, већ се само поигравам и проверавам ко се са којим могућим идеалом слаже. Превише сам себичан у том погледу да бих био писац, али ћу увек пратити ко ће кога сматрати лудим”.
Зашто мислиш да сам луд?
− Зашто сам ја овде?
Пита се Бели човек. Он живи у црној коцки. У црној коцки се налазе столица, књига, телевизор и крст. На самом крају коцке су закључана врата. Бели човек седи и чита књигу.
− Све што треба да знаш о свету, први део.
Он ту књигу већ одавно зна напамет, међутим, у недостатку боље, чита је изнова, и изнова, и изнова. У позадини се чују вести:
− Још један терористички напад!
− Проклети терористи − помислио је.
− …двадесет и једна жртва…
− Помолићу се за њих!
Отетура се до крста, паде на колена и поче да изговара своје брзалице.
− Е тако… сада могу мирно да спавам!
Враћа се на своје место и поново подиже књигу. На тренутак посматра корице.
− Када ли ће изаћи други део?
Ово је био типичан дан за Белог човека. Његов такозван живот се овако протеже већ годинама, можда чак и деценијама. Није му то сметало, јер се није ни оптерећивао. Није морао да доноси важне одлуке, није морао уопште ни да мисли. Није морао ништа, осим да умре. Али опет, није осећао да овде припада. Покушао би да отвори врата с времена на време, али никада не би успео.
− Која је сврха затворених врата?
Тражио је одговор у својој књизи, али би му он увек измицао.
− Хомосексуалност је болест…
Нервирао га је телевизор. Био је гласан. Превише гласан. Али опет, тишина га је плашила много више.
− Свет је округао…
Чита по хиљадити пут.
− Округао, округао, ОКРУГАО!
Бели човек осети потпуно нову сензацију. Бес?
− Али… мој свет је коцка!
Рекавши то баци књигу на други крај собе. Није више желео тако да живи. Почео је да удара врата, гребе, вришти од немоћи.
− Следе рекламе!
Бели човек скида крст са зида и њиме ломи телевизор. Од произведених варница пали књигу и баца је на врата. Пламен их захвата и ивица врата почиње да гори као папир. Успева да направи рупу. Обасјава га светлост из рупе и зачује се музика.
− Јел’ овако звучи виолина?
Провлачи се кроз направљени пролаз и излази на другу страну. Тамо га затиче бела боја, која се простире свуда, докле око досеже. У даљини види књигу. Подиже је и испод дебелог слоја прашине назире назив:
− Све што треба да знаш о свету, други део.
Усхићено отвара књигу само да би видео да су све странице празне. Обара поглед и затиче оловку на истом месту где је нашао и књигу. Узима је и почиње да пише по празној страници.
− Ја мислим…
У том тренутку се око њега стварају црне силуете. Отимају му оловку. Нестаје коцка. Нестају они. Остају само белине.
− Зашто не могу да померим руке?
Пита се Бели човек.
