Nedelja
Nedelja je za ispijanje kafe čitavog dana
Ispunjenog zamrznutom sunčevom
svetlošću marta
Nedelja je za nemo proslavljanje dobrodošlice proleća
koje će možda prekriti ledene poraze svojim zelenilom
za prosipanje duše i šuplje dosade u toplu,
izgužvanu posteljinu i čišćenje ustajalog pepela
Moj krevet
Moj krevet
Moj krevet nije ćelija, ali je hladan poput nje –
međutim, ja kao na paklenom žaru da ležim
Valjam se, sa vrelom utrobom i obezglavljenom
fantazijom
Ohladila se i pusta noć, a ja ne mogu da mrzim
ovu postelju
Sačinjena je od moje krvi, znoja i snova
I kad klizim niz zid, sva omamljena, usijana,
plačljivo bludna i setna, pomalo uvijena
Ti srljaš pravo kod nje, mesečina ti zavidi
To ti je uzalud
Jer ja, moj krevet i ova postelja smo kao
sunčeva maglina
Asfalt
Šta bi bilo da nema asfalta?
Da li bih podjednako bio do guše u blatu ili bi pak bilo
malo zelenije?
Da li bih tada lagodnije jurio nego sad,
po ulici na kojoj je rasut samo mrak, a i pomalo svetla?
Da li bi mi bilo lakše tada, draga, ili bi me ti i dalje
mrzela tako
okrutnog, užasnog, sebičnog i tragikomičnog?
Ne bi bilo ništa da nema asfalta
kao što ni sada ne postoji ništa dok on širi svoju betonsku
bolest po naseljima ovog grada
Da nema asfalta, moje sebičnosti, moje okrutnosti i užasnosti,
draga, da li bi tada bilo lagodnije?
O autoru
Jelena Ilić (1999) rođena je u Nišu. Završila je osnovne studije novinarstva na Filozofskom fakultetu u Nišu, a master studije nastavlja da pohađa na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Pisanjem se bavi od detinjstva – najpre kroz prozu, a kasnije kroz poeziju, u kojoj pronalazi utočište i isceljenje, kao i mogućnost da u potpunosti izrazi svaki sloj ljudske emocije.
