У монодрами „Милунка Савић” Весна Станковић оживљава лик једне другачије Милунке, жене од крви и меса која је својом љубављу, пожртвованошћу и храброшћу оставила неизбрисив траг у историји, а потом, као што то често бива с јунацима, била заборављена од сопствене земље. Њена прича подсећа нас на снагу храброг, јуначког срца и на борбу која се не води само на бојишту већ и онда када је најтеже, у самом животу. Представа, чију режију потписује Петар Станојловић изведена је у оквиру пратећег програма фестивала „Театар на раскршћу”.
Колико су Милункин живот и смрт, а пре свега пут, Вама били инспиративни за овај комад?
Мислим да је сваком живом човеку та прича заиста невероватна, посебно глумцима који и те како желе да имају тако, што бисмо ми у жаргону рекли, „масну” причу. То је веома велик изазов и терет, са друге стране, јер ту толико тога има да се уради, да се исприча, да се покаже. За мене је био толики изазов да сам се плашила да ли ћу моћи ту њену енергију и снагу да дочарам, међутим, чини ми се да сам успела.
Каква је Ваша Милунка? Колико се разликује од оне о којој смо учили кроз историју и како сте је приказали на сцени?
Нажалост, ја у својим историјским књигама и уџбеницима нисам имала ниједну једину реч о Милунки, тако да ја ништа о њој нисам знала све док Цеца (Светлана) Бојковић није приказала своју Милинку пре четврт века, али то је био само један део. Ја сам мислила да је то фиктиван лик, мислила сам да је измишљено, док много касније нисам почела да истражујем и схватила да је она заиста постојала. Она је из моје визуре у једном тренутку изгледала као неко полубожанство. Тако је она мени изгледала по својој снази, по својој непобедивости, по својој величини у сваком смислу.
Моја Милунка је скромна. Моја Милунка је врло жива, онако како сам ја желела да је прикажем и мислим да сам и успела, бар ми публика после сваког извођења то потврди, а то је да им се чини да је Милунка заиста дошла, да је то жена од крви и меса са свим својим слабостима, са својим врло необичним хумором и том аутоиронијом, са друге стране, великом нежношћу и, са треће стране, са великом снагом.
Колико се Ваш начин рада на овом позоришном делу променио када сте сазнали о Милунки оно што нисте знали?
Није то тако много. Ја сам је усвојила, пустила сам да она прође кроз мене, да јој ја позајмим своје тело, свој глас, своје лице, своје очи. Седамдесет посто текста који ја изговарам јесу њене речи, то су цитати из разних интервјуа које је она давала, сведочанства њених савременика.
Друго извођење је било пред њеним унуцима, праунуцима, кумовима, онима који су је добро познавали. Нису кориговали, само су још неке ствари додали које сам ја уврстила у представу, тако да се она родила сама. Ја најмање користим позоришне технике које смо учили на Академији. У овој представи ја не глумим.
Да ли је Милунка Савић ратница, заборављена хероина или жена која је трасирала пут другима и показала како се бори за своју земљу?
Моја Милунка није жена ратница и никад нисам постављала тај контекст у представи, да је то једна ратна прича, него да је то жена великог срца, испуњена толиком љубављу према својој земљи, свом народу, али и сваком ко је слаб, угрожен. То доказују не њене ратне године него оне послератне, када је отхранила и ишколовала 36 туђе деце, између осталог, и усвојила једну малу Хрватицу са потешкоћама у развоју, која је остала да живи са њом до краја живота. Исто тако је у кућу прихватила једног младог Бугарина који је дошао у Београд да се школује. Она га је на неки начин и усвојила тако што је он заволео њену ћерку и постао јој зет, иако је ратовала са Бугарима и Хрватима, који су били на аустроугарској страни, тако да то је жена љубав.
Чему Вас је Ваша јунакиња научила?
Научила ме је много тога. Највише томе да, и кад ми је најтеже, морам да устанем и да кренем даље, да наставим, да нема предаје, да нема посустајања, да је све остало издаја према себи, својој породици, свом послу, пријатељима и на крају крајева својој земљи. Чак и кад човек понекад мало падне, а ми падамо и психички и емотивно, мора да прегази преко свог самосажаљења и својих слабости. Ја не морам да легнем у ров испуњен блатом, водом, снегом и крвљу, него је довољно да изађем пред упаљен рефлектор и испричам причу. Много је лакше нама.
Шта нове генерације могу да науче од Милунке?
Ако би хтели да науче, могли би да науче много тога. Питање је колико људи је спремно да учи, не само нове генерације него и моји вршњаци и они старији, а то је да престанемо да се толико самосажаљевамо. Било је прилика да неко одгледа представу и каже: „Сад ме је срамота од свега онога што сам јутрос осетила ̶ јер је напољу тмурно, касни плата, изнервирао ме је муж, дете је добило јединицу у школи, или је овај политичар рекао оно, а онај оно.” Лоших политичара је било и у време Милунке, то се и види и све је јасно, па је она опет имала своје моралне вредности које је пратила. То је изнутра, то није нешто научено, него се родила као херој.
Да ли је Милунка била духовно јака?
Изузетно, ја се молим Богу да ми да делић њене снаге да бих могла да прегурам овај свој живот, јер ја се са јачом особом нисам сусрела ни међу живима, у мом окружењу, ни у литератури. Вероватно има још много таквих, али, пошто се ја бавим Милунком, она је за мене најјача.
Ко сте Ви, а ко Милунка и шта Вам је заједничко?
Ја сам само глумица, особа која је на неки начин добила задатак. Себе доживљавам као један медијум и мислим да свака улога и сваки лик, ако је био живо биће, тражи глумца коме ће поклонити своје поверење. Мислим да улога бира глумца, а Милунка је једна величанствена особа, жена херој која је имала такве моралне принципе и етичке кодексе којима морамо да тежимо, а тешко да можемо да достигнемо и само део тога, али да нам то буде неки узор у животу и да кажемо: „Тако се воли своја земља, тако се воле своји људи, тако се воли своја породица.” Ја нисам спремна на толика одрицања, ја сам много мања и слабија и не бих никад себе поредила са њом, али од ње учим. Заједничко нам је само то што покушавам да ми она буде учитељица живота.
Да ли наша садашњост заслужује Милунку?
То је врло тешко питање. Један француски историчар је открио да је Милунка рођена исте године када и Раде (Радомир) Пашић, син Николе Пашића. И тада су постојали, а и данас постоје, нека Милунка и неки Раде, који је за време Првог светског рата боравио по швајцарским куплерајима и коцкарницама, а не на фронту. Поганих људи је увек било и биће, али и те како има храбрих и пожртвованих људи испуњених љубављу.
Разговарала: Јелена Павловић
Фото: Мирослав Лавренчић