СУШТИНА Речи су сувишне – када гуше тишину која говори све. Од твојих глежњева и листова преко бутина до кукова, налази се сав пут који заиста вреди прећи у животу. Све остало је само странпутица и непотребно бауљање; Бекство од човека у себи; Бекство у чопор по имену људи; Бекство у галаму и масу која крије смрт. У твом стомаку видео сам царство и васељену, коначно одредиште своје сврхе – и шансу да у неком бићу у настајању постанем интервал у вечитом трајању; Да постанем епоха са циљем и са искупљењем. Не желим да будем ни светски путник ни вођа чопора ни ован предводник. Једини пут који ме стварно занима – је пут до твојих кукова, а ја желим да одем и даље – све до твог лица – до крајње тачке твоје благости. Kада ту будем стигао, схватићу да су небо и звезде само илузија и мит, обична лаж којом се сиротиња мами да са копљем у рукама јуриша на ветар и на маглу. Схватићу да сав потребан и стваран космос станује у твојим очима. Загризи ваздух, понекад тако мирише на мед и на живљење достојно човека. Дај ми руку, да заједно као два пркосника времена и пролазности оставимо траг вреднији од бесмртности; Да утиснемо жиг на кожи звери коју зову цивилизација. Љубав. Све друго је толико проклето себично и мало, да постаје ништа. Загризи ваздух… За сврху нашу, на радост Његову; У славу онога што се живот зове. Љубав.
ЈУЖЊАЧКА Викај ме ноћас, искам да те чујем. Презрен и сам крај пенџера бдим. Свој гроб си копам, туђу срећу кујем; Викај ме, ноћас, ја нећу да спим. Викај ме нежно - кô што сестра вика, залудног брата коме враг узе крој. Викај ме страсно - кô што дева вика, кад јој тело иска другог тела пој. Викај ме голубице, грешнице; Ти презрело гроjзе, моје душе рат. Будан твоју благост снујем. У свом корову гњилом, за теб' си чувам један вечни цват. Пало је срећо... Пало је и оно што стајало неје. Црно и бело као брат и брат. Теби певам, себе оплакујем; Године си давам, а просим један сат. И све своје бољке у јендек ћу да фрљим, на мртвога коња ћу да цунем кас; С босе ноге по камење да си одим, да си тражим светло, да си тражим нас. Викаје ме, кумим те, крвца ми је ледна. Учини нешто да поново ври. Срце иска твоја уста медна. Срце неће, ноћас да спи. Чу' еш ли ме кучко!? Разум си губим. Ја разум - а ти да си прогуташ стид. Ноћас си моја, ноћас ћу те љубим, с тебе да лечим свих рана брид. А сутра си чекај - да пци лану. Да пци лану на месец жут. Па кад видиш звезду да се на теб смеши, бриши сузе срећо, бриши ги... Твоја луда је нашла свој пут.
ПЕСМА НА ГРОБУ ПАЛОГ ДРУГА Опрости, али заборавићу те. Прогнаћу те из својих мисли, из своје душе; Истиснућу те као трн који се погано увукао под кожу, и који где код да кренеш боде и боли. Памтиће те само срце, тај аутономни и независни орган, одметнут од здравог разума са вечито својом политиком, али и оно, немушто и немо, скоро па мутаво, може једино да гута и да трпи, да те оплакује у тишини свог јада, док једном и само не препукне као зрела јабука која пада на тврду земљу. Опрости, али све ми се чини да у твом гробу лежи моја колевка; Шанса за ново рађање и за нови живот – и то баш онакав живот какав смо некад заједно презирали. Живот одраслих људи, лупежа и превараната; Живот људи са хиљаду лица – једним за децу, другим за супругу, трећим за љубавницу, четвртим за подређене, петим за надређене, и тако редом… Живот између животарења и преживљавања са ретким тренуцима иживљавања уз скупа пића и јефтине жене. Опрости, али тебе одједном више није било. Мртав си – а ниси умро!? Једноставно си изчезао, нестао… Можда си само уморан склопио очи; Заспао негде преварен и сапет у нади да ћеш се пробудити у свету који си дуго будан сањао, или да ћете пробудити она коју си сањао. Друже мој, не смем да те памтим! И веруј ми неће ми бити лако због тога. Неће бити лако видети птице како језде небом – а не сетити се тебе. Неће бити лако чути гитару – а не сетити се тебе. Чути неког новог грлатог клинца као смело узвикује речи: правда и слобода; Те речи које као да си ти измислио и донео у речник; Чути их а не сетити се тебе. Неће бити лако. А када бих морао да те памтим, памтио бих наша маштања, наша одрана колена, змајеве од папира, оловне војнике и оне насмејане очи; Насмејане очи бистрих зеница док су још могле искрено да се смеју… Памтио бих и оно вече поред реке када ти пијаном прилази курва – ти узимаш сав новац који имаш – још и нас похарачиш – све даш њој, а на њено питање: шта за ово желиш – ти одговараш: желим да себи купи једну слободну ноћ и да уживаш у погледу на реку; Вечерас тако лепо тече, као да пева… Само то – рече она. Само то – рече ти. Будало једна. Ти једно копиле; Копиле храбрости која је залутала на овај свет и у њему оставила тебе, да се босоног саплићеш о сваки камичак, који оним зрелим и одраслим људима, неприметно остаје заглављен негде у ђоновима ципела. Знаш: ако једном будем имао децу – причаћу им о свему – сем о теби! Ниси ти за људе – Богови ти више пристају. Путуј друже мој. Путуј. Нека ти је лак ветар који те данас носи; Чиста веро моја – желим ти дуг живот у твојој славној смрти. Друже: Била је част изгубити младост са тобом.
Никола Трифић
Насловна фотографија: Unsplash
Песме из збирке Живот пре смрти (Нова Поетика, 2022)