Ко се роди ујутру носи светлост са собом, али и губитак, реченица је коју је Нада давно чула од своје мајке, пре него што је заувек склопила очи. Однела ју је болест. Ретко је говорила о томе, јер је у њој будило лоша сећања и приморавало је да изнова проживњава бол због губитка, која није минула са годинама..
Нада се родила у најтоплијем месецу. Дошла је са зором једног јутра и одмах свету обзнанила своје присуство гласним плачем. То није било случајно, јер она није веровала у случајности. Веровала је у судбину, усуд, у оно што је унапред записано и скројено. Тражила је поруке у свему, у датуму и времену свог рођења, звездама, хороскопу… и налазила их.
Рачунала је свој нумеролошки број, хороскопски знак и подзнак који су били исти, што за њу није била тек подударност, него још један у низу симбола који су, попут путоказа, били ту да је воде кроз живот. Устајала је са првим сунчевим зрацима, верујући да није случајно дошла на овај свет у свитање дана. Прочитала је да се судбина открива онима који на свет дођу са првим зрацима сунца, и убедила себе да је зато толико опседнута астрологијом.
Уз прву кафу коју је сваког јутра пила тачно у седам, што је било време њеног рођења, а та драгоцена, течност би је препородила, читала је дневни хороскоп и, у зависности од тога шта су јој звезде намениле тог дана, планирала дан. Ако би јој звезде казале да је чека пословни успех, узбуђена као дете док отвара поклоне испод јелке, прелиставала модне часописе и претраживала разне сајтове како би пронашла идеалну одевну комбинацију за велики дан, уместо да листа огласе за посао у потрази за бољим приликама. Када би обећани успех изостао, данима би туговала уз велике количине шећера, а онда скривала омоте од чоколада и кутије колача од укућана, постиђена својим понашањем, док би је мрвице прах шећера залепљене на бради, одале.
Када би јој хороскоп открио да се у њеном окружењу крију завидне особе које јој желе лоше, данима би била опрезна и резервисана према пријатељима и колегама. Више није звала пријатеље да са њима подели лепе вести, уверена да јој завиде. Разгледнице са путовања које би им упорно слала сваког лета, иако су јој говорили да то је то хоби наслеђен из прошлих времена, престале су да стижу, јер није желела да други, па чак и драги људи знају куда се креће. Са колегама није делила информације о пословним семинарима, успешним пројектима, па чак ни кафу и колач на паузи. Из дана у дан се све више удаљњавала, све док зле слутње астролога нису прерасле у параноју. Некад је била друштвена, а сада избегава друштво.
Још би понекад одлазила код комшинице Живке са трећег спрата, која је живела сама, не да би јој правила друштво и лакше поднела усамљеност коју су обе делиле, већ да би, након уживања у топлом, горком напитку, окренуле шољу и сазнале судбину. Стара жена из забаве је некада тумачила симболе у шољи читавом комшилуку. Комшије су временом престале да је посећују, само јој је она, Нада, остала верна. Зазвонила би јој често на врата, носећи у руци 100 грама кафе, уз речи: „Хајде да видимо шта данас каже шоља.“ Говорила је шоља, а говорила је и Живка, само се Нади није увек допадало шта би видела, па је и она проредила посете.
Незадовољна читањем из шоље, окретала се свом старом пријатељу, хороскопу. Сваки пут када би отишла у набавку, застала би крај препуне полице разних шарених новина и одабрала неколико женских магазина, не да би добила савете о шминкању, открила најновије модне трендове или пронашла неки рецепт, већ да би сазнала шта је чека тог дана.
Међутим, дневни хороскоп више није могао да задовољи њену опсесивну потребу да зна како ће се њен живот наредних дана и месеци одвијати, па је све чешће плаћала астрологе да јој ураде месечни и годишњи хороскоп. Када би погрешили, и оно прорекнуто, поготово ако је био велики добитак или успех, се не би остварило, мењала би астролога. Рачун за телефон из дана у дан је све више растао, али она није марила, била је опседнута.
Нада се једног јутра пробудила касније него иначе, што је већ само по себи био лош знак. Скувала је кафу и у журби је пролила по шпорету, који је колико синоћ изгланцала до високог сјаја, што је, знала је, знак лоше среће. Вођена злом слутњом, похитала је ка лаптопу и у претраживач укуцала дневни хороскоп који јој је, кроз пар минута, потврдио оно што је знала, за њену лошу срећу заслужан је распоред планета. Или је Нада у то веровала.
Лоша срећа пратила ју је целог дана, аутобус јој је побегао, те је закаснила на посао, колегиница се разболела, а она је морала да остане и након радног времена да све заврши. Када је уморна и гладна купила пљескавицу на оближњем киоску, чији укус чак ни не воли, сенф јој је исцурео на свилену белу блузу. Трљала је флеку енергичним покретима и, док је то чинила, приметила је нешто тврдо на додир.
Најпре је помислила да јој се испод блузе увукао какав инсект и сва у паници стргнула блузу са себе, не марећи да би дугим, маникираним ноктима могла да извуче конац, а онда и грудњак, али ничег није било. Поново је врховима прстију прешла преко ознојене коже и напипала исто. Била је избочина, не већа од кликера, тврда на додир. Нада је знала шта је то, али је одбила да поверује.
Данима је игнорисала своју спознају, кривећи распоред планета за све лоше у њеном животу, а време је пролазило. Када су почели да се јављају први симптоми, уместо у медицини тражила је одговор у астрологији. Када би се у хороскопу погодило оно што је у том тренутку желела да чује, умирила би се на кратко и одложила слушалицу у страну уз изговор да ће заказати преглед, ако јој стварно буде лоше.
Тај дан је дошао брже него што је мислила. Онесвестила се на послу, колеге су позвале Хитну помоћ и Нада је морала лекару. Нису јој били потребни резултати, ни забринут израз на лицу лекара, нити породична историја болести, да зна да прогнозе нису добре. Тог дана изгубила је много више од здравља, изгубила је наду, јер је знала да пред собом има лукавог непријатеља, непредвидивог, оног који је пре две деценије однео њену мајку, а сада се спрема да узме и њу, пре него што одува четрдесету свећицу на торти. А наивно је веровала да ће догурати до осамдесет, или је бар тако хороскоп обећавао.
Мајка јој је умрла када је била у осмом разреду основне школе. У стерилној, спартански намештеној болничкој соби, у којој су се мешали мириси лекова и смрти завршило се њено детињство. Било је то тачно пре седамнест година. И мајка ј еумрла тог датума у зиму. Горко се најсмејала симболици. Зима је одувек повезивана са проназношћу, нестајањем, променама.
Није волела болнице, плашила их се јер су је асоцирале на крај. Негде у то време, када јој се мајка разболела, а болница постале њена друга кућа, седела је на пластичној столици у бескрајно дугом болничком ходнику којим су одјекивали кораци ужурбаног особља. Пила је млак, беускусан чај из папирне чаше и време прекраћивала часописима немарно одложеним на сточићу, листајучи страницу за страницом док не би стигла до хороскопа. Читала је марљиво пар штурих редова тражећи у њима било какву назнаку да ће мајци бити боље. Али није било.
Доктор не много старији од ње, кратко се накаљао не би ли јој скренуо пажљу на оно што говори. Није га гледала у очи, јер ниеј могла да поднесе сажаљење. Исто тај поглед видела је на лицима медицинског особља пре безмало две деценије када јој је мајка издахнула.
Док је доктор строгог израза лица говорио, гледала је у страну тражећи нешто што би јој заокупило пажњу. Поглед јој је пао на дневне новине, немарно одложене на папирима претрпаном столу. Први порив јој је био да посегне за њима и на последњој страници прочита хороскоп како би уверила и себе и доктора да је погрешио, али је знала да, ма шта тамо писало, неће ублажити сазнање да има рак дојке. Смогла је снаге и погледала га у очи иако је знала шта ће прочитати тамо, али оно што је видела није било сажаљење. Пажљиво ју је посматрао тренутак, два, а онда јој мирним гласом казао да оне не мора да подели судбину своје мајке.
То ју је најпре изненадило, а онда разбеснело како се усуђује да говори о њеној мајци. Како он, зна, кроз какаву агонију пролазе пацијенткиње, жене, када је он о томе само чио на студијама, али није доживео. А и како би могао он мушкарац да зна шта за жене представља рак дојке, тог симбола мајчинства. Док су јој се сузе скупљале у углу ока, а она претила да се сломи ту у ординацији, дрхватом руком је потражила телефон у својој скупоценој торбици, не би ли у именик пронашла неког коме би могла да јави, а онда се сетила да је због астролошких прогноза остала без пријатеља.
А онда су прсти летимице кренули ка тастатури и на екрану се појавио добро познати број фиксног телефона и када је већ помислила да одустане јер са друге стране није било одговора, слажни глас старице пожелео јој је добар дан са друге стране жице. Била је то Живка, која се обрадовала што ју је неко сетио.
— Хоћемо ли да окренемо шоље овог поподнева, шта кажеш, Живка? — питала је Нада своју једину пријатељицу са кнедлом у грлу, срећна што има с ким да подели муку. Наравно, одговорила је комшиница, а имам и ванилице, можда нам је судбина горка, али ожемо да је ублажимо шећером казала је скроз смех. Нада је прекинула везу и изашла из болнице док јој је на лицу титрао осмех. У глави јој се јавила мисао да случајности не постоје јер јој се бар на тренутак вратила нада да у живот. Живот помислила је и нада су нераскидиво повезани, као и судбина две усамљене жене.
Јелена Јоцић
Насловна фотографија: Unsplash
Odlična priča 🌹