Извор: Невенка Баланесковић, Песниче, где си?. Београд: Бесани, 2025.
Магле и кише Јесен позна, зима, пролеће у калу За спавање доба, волим вас уз хвалу. Срце ми и разум обавијте стога Покровом од паре и привидом гроба. Да равницом хладни ветар вије стазе И у дуге ноћи врти ветроказе, Без пролећа млаког да ми душа мила Развије широко гавранова крила. Ништа слађе срцу препуном горчина На које одавно попало је иње, О бледа ли доба, ви владарке сиње, Од трајања ваших бледоликих тмина; Ил’ је боље, ипак, да постељом лажи Удвоје ноћ мркла болове утажи.
Brumes et pluies Ô fins d’automne, hivers, printemps trempés de boue, Endormeuses saisons! je vous aime et vous loue D’envelopper ainsi mon coeur et mon cerveau D’un linceul vaporeux et d’un vague tombeau. Dans cette grande plaine où l’autan froid se joue, Où par les longues nuits la girouette s’enroue, Mon âme mieux qu’au temps du tiède renouveau Ouvrira largement ses ailes de corbeau. Rien n’est plus doux au coeur plein de choses funèbres, Et sur qui dès longtemps descendent les frimas, Ô blafardes saisons, reines de nos climats, Que l’aspect permanent de vos pâles ténèbres, – Si ce n’est, par un soir sans lune, deux à deux, D’endormir la douleur sur un lit hasardeux.
Charles BAUDELAIRE
Извор крви Некад ко да крв ми у млазу кидише, Ко да извор неки клокотом уздише. Сасвим лепо чујем мрмља докле тече, Залуд тражим рану, нигде ме не пече. Па пролази градом, ко да пољем хара, У острвља тако плочнике претвара, Свако жедно биће бива напојено, Све пределе потом обоји црвено. Тражио сам често да се појим вином, Да страх што ме потро бар на дан омами, А вино још бољи вид и слух измами. Заборав потражих тад љубављу силном; Но љубав је за ме душек који боде; Нек њу пију оне окрутне и горде.
La fontaine de sang Il me semble parfois que mon sang coule à flots, Ainsi qu’une fontaine aux rythmiques sanglots. Je l’entends bien qui coule avec un long murmure, Mais je me tâte en vain pour trouver la blessure. A travers la cité, comme dans un champ clos, Il s’en va, transformant les pavés en îlots, Désaltérant la soif de chaque créature, Et partout colorant en rouge la nature. J’ai demandé souvent à des vins captieux D’endormir pour un jour la terreur qui me mine; Le vin rend l’oeil plus clair et l’oreille plus fine! J’ai cherché dans l’amour un sommeil oublieux; Mais l’amour n’est pour moi qu’un matelas d’aiguilles Fait pour donner à boire à ces cruelles filles!
Charles BAUDELAIRE
* Ко свод ноћни што је, ти си за ме дива Ко свод ноћни што је, ти си за ме дива Пехар препун туге, дивна и ћутљива, Измичеш, лепојко, то ми љубав снажи, Мојих ноћи ти си украс понајдражи. Све већа даљина као да се руга, У наручју нема плавог видокруга. Стог у напад крећем, пузећ стижем први, Као по лешини кад рој црва врви; О, окрутна звери, ја то врло ценим! Јер тек тако хладна, најлепша си мени!
* Je t’adore à l’égal de la voûte nocturne Je t’adore à l’égal de la voûte nocturne, Ô vase de tristesse, ô grande taciturne, Et t’aime d’autant plus, belle, que tu me fuis, Et que tu me parais, ornement de mes nuits, Plus ironiquement accumuler les lieues Qui séparent mes bras des immensités bleues. Je m’avance à l’attaque, et je grimpe aux assauts, Comme après un cadavre un choeur de vermisseaux, Et je chéris, ô bête implacable et cruelle! Jusqu’à cette froideur par où tu m’es plus belle!
Charles BAUDELAIRE
Насловна фотографија: Marek Studzinski; Unsplash