Тиранин умире и његова владавина је готова. Мученик умире и његова владавина тек почиње.
(Сјерен Кјеркегор)
*
Било је магловито јутро. Прохладно. Тај новембар је био посебно хладан. Убе је лежао у трошном кревету, у још трошнијој кући, тихо изговарајући молитву. Било је некако неприродно видети човека од скоро два метра, дуге плаве косе и плавих очију, још увек крупних рамена и руку, како држи некакву књижицу и тихо изговара речи: „Праштај ми Господе”. Било је непуних месец дана како је Убе стигао у Ђенову. Било је непуних шест месеци како је пао Константинопољ. Било је непуних шест месеци како су сви које је он знао и служио пали од руке неверника, укључујући и његовог цара.
– Убе, будан си.
– Јесам, да.
– Спремила сам ти чај.
То је била Алина, дванаестогодишња девојчица која је била у служби грофа Луке, једног од виђенијих и утицајних Ђеновљана.
– Испричај ми како си задобио те ране, Убе!
– Од те приче не би имала никакве користи, Алина – одсечно је одговорио викинг.
– Али, хоћу да знам! И како то да се ти молиш нашем богу а не припадаш нашем народу?
– Схватићеш да Бог не припада ниједном народу, већ сви народи припадају Богу.
– Ти си тако чудан! Увек причаш у загонеткама, а видео си толико света.
– Не буди толико задивљена светом Алина. У њему и није све тако како ти очекујеш.
Алина је оставила чај на столу и некако љутито напустила собу, незадовљна разговором који се завршио. Након што је попио чај, Убе је изашао у двориште где је срео свог домаћина, грофа Луку. Лука је био човек у својим четрдесетим годинама, средње грађе, велике енергије, господског држања и прилично великог богатства. Његов најбољи пријатељ Ђовани Ђустинијани Лонго погинуо је пре непуних шест месеци бранећи Цариград од Османлија заједно са Убеом.
– Убе, устао си! Хајде, хајде, прошетај са мном – инсистирао је гроф.
– Грофе Лука, добро јутро. Желим да Вам још једном захвалим…
– Којешта! Немаш ми се на чему захваљивати, ти си се борио раме уз раме са мојим пријатељем и ово је најмање што могу да учиним.
Корачали су неко време у тишини. Магла се полако подизала, али је и даље било ђаволски хладно. Гроф је застао на тренутак, погледао у Убеа па негде у даљину.
– Знаш, ја нисам могао поћи. Желео сам. Али нисам вичан војничким вештинама. Увек сам се дивио Ђованију, то што је он могао мачем нико други није могао ни кашиком. Ја сам се бавио новцем и молитвом.
– Свако ради оно у чему је најбољи, грофе Лука.
– Убе, хтео сам те питати, хоћу да ми испричаш све.
Убе је ћутао. Нешто га је дубоко потискивало и мучило. И знао је да и гроф то зна.
– Знаш Убе, настави гроф, ја сам се чак једно време занимао и за бродове. Дао сам да се израде два војничка брода о свом трошку. Касније сам их даривао Дужду.
– То је племенито грофе. Тамо одакле сам ја, свака кућа је имала по једног бродоградитеља. Наши бродови су били брзи и стабилни, али никако велики.
– А када си ти прихватио нашега Бога, Убе? – запита гроф некако неочекивано и као да мало изненади саговорника.
– Имао сам сусрет са људима ваше вере и раније. Али Господа сам спознао када сам ступио у службу цареву.
– Наше вере? Па ти, Убе, знаш да смо ми католици, а ти си служио православног цара.
– Тако је, грофе. Моја је вера православна. И мој је пут Божији пут.
– Човек од вере, дакле – насмеја се гроф и лагано потапша по рамену Убеа.
– Хтео сам ти још ово рећи Убе. За тебе овде има посла. Могао би радити као мој лични чувар, чак би и свој живот могао овде проживети.
– Захвалан сам грофе на Вашој понуди, но, морам је одбити. Остатак мога живота лежи на другом месту.
– А где то, Убе? – запита гроф прилично знатижељно, једва ишчекујући одговор.
– Ja сам изгубио цара, браћу и свој мач. Ја, грофе, једино имам Господа и хоћу њему да служим докле год је у мени и зрно снаге.
Гроф га погледа мало зачуђено, па после пар секунди га упита:
– Манастир? Постаћеш монах?
– Ако Бог то тражи од мене, хоћу. Но, циљ ми је да до краја живота њему служим, њему и људима божијим.
Гроф се благо насмеја. Дивио се колико је овај човек, овај странац, овај варварин одан Богу. Но, то није био једини разлог због којег је гроф желео да Убе остане. Он је и поред свог богатства и угледа који је имао био суштински усамљен човек. Његов једини искрен пријатеље је био Ћовани којег више није било. Једина његова веза са њим био је Убе, тај странац, који га разуме, чинило се, боље него било ко у његовом окружењу. Убе је размишљао о грофу. Иако га је изразито ценио, као и све што је урадио за њега, знао је да он овде не припада. Јер овде се није истински служило Богу. Овде није било преданости. Све је некако сувише шљаштило, било ужурбано и површно. И храна, и куће, и људи и сама вера. Све је било пуно празних форми. Дан је прошао у пословима. За време вечере се пило, причало, било је и песме.
– Алина, донеси Убеу још вина!
– Наравно, грофе – одговори девојчица.
Алина ужурбаним кораком изађе напоље. Убе је у току галаме посматрао људе око себе, понајвише грофа. Схватио је да је гроф заправо добар човек, омиљен код својих потчињених и код народа. Чак је почео и да размишља о останку овде. Можда би и тако био Богу од неке користи. Служити доброг човека. Испричати малој Алини све приче и гледати је како се радује, то би можда било сасвим довољно. Његове мисли прекинуо је Алинин врисак који је долазио изван палате. Убе скочи и изјури напоље, а за њим нешто спорије излети гроф.
– Алина! – повика Убе док је трчао према месту одакле је допирао врисак.
Убе нађе Алину окружену тројицом пљачкаша коња. Вино је било просуто свуда по путу. Убе снажним ударцем обори једног пљачкаша на земљу. Остала двојица имали су ножеве и одмах насрнуше на викинга. Убе са лакоћом избегну напад и још једног пљачкаша посла на земљу. Трећи се одмах даде у бег. Убе се окрете да погледа на преосталу двојицу и види како је нож полетео према маленој Алини, која је стајала укопана у месту. Настаде бука коју је направила градска стража када је упала у грофоф посед да га одбрани. Пљачкаши беху брзо савладани и везани. Испред малене Алине лежао је Убе са ножем забијеним дубоко у утробу.
– Убе, пријатељу! – гроф зајеца држећи главу великог викинга који је био на умору.
– Ето ти славе, пријатељу! Дајеш живот за другог! – говорио је гроф кроз плач. Убе је издахнуо са осмехом, не само на уснама већ на целом лицу. Био је толико блажен и спокојан, као мало дете у наручју своје мајке.
*
Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.
(Јован 15,13)
***
Зовем се Милош Грујић и долазим из Новог Сада. Рођен сам хиљаду деветсто деведесете године, по занимању сам дипломирани правник. Велики љубитељ историје, књижевности, борилачких вештина. По вероисповести сам православни хришћанин. Мали део детињства сам провео живећи у Русији.