На улазним вратима зграде срећем комшију Милана. Дека с преко осамдесет година, који сваком детету на „Добар дан!” одговора са „Добра ти срећа!”. Радио је у руднику, али је много више рударио у животу и једина заоставштина од вишедеценијског рада су му боре и покоји ожиљак. Међутим, као и сваки комшија, кажу да је имао мане. Мана коју смо му сви пронашли и око које бисмо се, можда једино, сви усагласили била је ‒ неограничено извињавање. Тај је знао да се извињава и онда када за то није било потребе. Више је волео да каже извини него хвала, молим или довиђења.
Мислим да је другим речима дао отказ, а ’извини’ је запослио у својој глави на месту језика и посао је ишао као од шале. Толико је волео реч ’извини’ да ју је најчешће употребљавао онда када уопште није потребна. У једном моменту помислила сам да ствари, ипак, нису тако једноставне.
Чинило ми се да је његово извињавање највећи терет представљало њему, али да га можда и није био свестан. Тескобу је, у ствари, стварао у својој души. Носио је мисао да је увек и свему крив, а у ствари је само криво гледао себе. На лицу, у очима и у његовом извињавању, увек сам желела да видим човека који је радио у руднику толике године. Да ли је сваки грумен руде био његово огледало коме се извињавао, да ли је себе кривио и зато што ради? Интересовало ме је ко би он био да се није извињавао толико, ако је данас овакав.
Једном приликом смо се срели. Извинио ми се. И ја сам њему. Због чега? Не знам. Сећам се да је ухватио кесу једном руком, док се другом придржавао и отишао пре него што сам стигла нешто друго да га питам. Тако смо и он и ја остали без иједног одговора, а мени је у глави почело да одзвања његово извињење. Нити је он знао зашто га је изговорио, нити ја зашто сам га чула. Тражила сам га наредних неколико дана. Ишла сам и до његовог стана, распитивала се и у маркету, али ништа. Након тог сусрета нисам чула ништа о њему, нити сам га видела. Интересовало ме је где је, шта ради, да ли га неко посећује, да ли му је потребна помоћ. Желела сам да знам да ли је сам себи довољан или се гуши у сопственом извињавању… После неколико месеци, случајним сусретом с неким људима на улазу зграде у којој је живео комшија Милан, сазнала сам да је отишао у дом за старе. Тешко хода. Једва се ичег и сећа док изнова препричава ожиљак стечен у руднику, вероватно – извињавајући се и њему и себи.
Марија Веселиновић
Насловна фотографија: Unsplash
