Људи што се исто смеју, и љубе Запоседају ми метохе и чадоре ми развијају кроз утрине ти исти људи, што се пред истим чадорима, стиснутозуби, благозаводљиво смеју и укошених усана гладно и целивнохладно љубе. Нуде ми се разгрљеним лицима за треперавим белим барјацима, доњег ока расклопљенијег од горње усне. Њихови погледи израстају ињем у северима пазуха, и надрастају малић као запрета у лакованој салонки. Они надиру, продиру, узлетели грохотима набораних усана истих полулукова. Усковитлени изгриженим целовима у даљи се губе ти другачије исти, што се снова исто смеју и без другачијег, истога (п)ољубе. У нове заруке, са људима што се исто смеју, и љубе, истим се дарима другачије истима дарује.
Купујем те код Кинеза Састављам те од изломљених ногу и руку лутака донетих из атомског склоништа. Навлачим велику главу на узан врат и кратим ти гриву до кљусета из пећине. Извијен длан, улубљен кук и глава климава у ритму да, увек да и свакоме дȃ. Опет ми се распадаш у рукама и стапаш у пластику тврду за жвакање, тупу за рез. Изнова трчим код Кинеза да тражим рђале игле, стакленог снешка на батерије, вадичеп, штипаљке од сто динара и две кухињске крпе што не упијају воду ни крв, индустријски вез, синтетичке чарапе, најлоне за шофершајбне, шпил са пет џокера и лажне папирне доларе. Поседујем те на сто начина у процепалом џаку и чувам ко одбачено крпељаво куче у првим данима газдаричиног материнства, ко смеће што увек заборавим да понесем иако у ноздрвама мири присуством, ко урушено упаучено гнездо ласте из ранијих суживота. Купујем те код Кинеза када те не наиђем на сниженој трепавици песникиње доследне рими, у џеповима људи пуних џепова, згужваног међу посребрењеним папирима пакли цигара, под стрехама чекалишта, стопљеног са огласом где се увек нешто продаје, на првој полици одоздо у празним магацинима, јединог на стању.
Тиштимо Везем распаране просторе временом и селим их собом као дина што осване увек ненадано, и другде као зиданица или пак угашени вулкан што задими мирисом крви сакореле под ноктима зариваних у мишице, рамена и леђа, на бојишту страхова да све су крви мушкога рода ко бол, кашаљ, свраб, и све што нам тутњи под ногама, па дрхтимо, посрћемо, и бежимо и положене остајемо да тиштимо.
Батргамо Батргамо. оздрављамо окрњеном чашом тмоласти прстен онога што беше небо занемимо на отпоздрав муком и снова вакумирамо левим стопалом напрсло стакло на бочном виделу да мрачимо ваздухе у јами где батргамо прераслој за два живота. у одусутву постељице пружамо се до корена дајући му жиле дарујући му се, батргамо крошњом која је запела за прстен сачињен летом једне пале птице у фраку, што куне вртоглаво да увек батргамо каткад запети, без плода, уснулог еха, тамо високо надоле до убарене капи приспеле из окрњене чаше мед груди, запеле у пупку, батргано запеле као сваки замах у темену.
Перпер за Ташане Кад зађемо у себе до неукровљене куће недовршене бегом из пограничја у срце, да се не куца и живи прикључено на сутра, директно у вену, а неизвесно у стаблу и грани, лаћамо се за џеп да плаћамо у перперима за предачке уздахе оклевања, а морања, за шкрипу хоклице са које се устаје (по) задњи пут, за невенчања а вољења, за повезаче од новца продате кокоши, због јутрења, за окретања за узнојеним телима, брионима, за Ташане што урличу из подрума породичног морала и угревају нашу крв до плављења, за све што смо морали, за кукавичје срце дрхтаво у грудима улубљеним пљеском бабице јер нисмо заплакали, за поломљене носине којима смо пркосили истуреном стопалу, за слине очврсле на левој преткомори, за храстовину раскомадану од стола до огрева, за изгреве сунца које смо дочекивали под ћебадима и јамболијама, за јатаке које смо ми издали, за тетоваже ЈНА на раменима очева нагојених недаћама, за сестре, бабе, помајке, за чеда у јаслицама нашег самопоуздања, за све се изнова изнова лаћамо, из десног џепа тече сића, као поток подно неукровљене куће, на игришту, што носи, носи, а не стиже до аде.
Мирјана Бојанић
Насловна фотографија: Unsplash
