Звоно страха Крај марта је и сви пролеће очекују, откуцаји страха у срцу одјекују. Мир и тишина стварају забринутост, тако чудно, као да пролеће више није будно. Ласте се скривају у гнездима уместо да лете, мирис пљуска у ваздуху осете. Процветале гране личе на врбе, кишни облаци доносе сузе за Србе. Сунце је заобишло једну земљу на Балкану, пријатељи су оставили Србију у невољи саму. Мајке у пеленама увијене бебе трком у подруме носе, снажни звукови сирене црквено звоно звоном страха косе. Велики је напао малог, за сејање смрти сам себи дао је налог. Умрло је све људско и тога дана, васкрснуће не бива без великих рана. Мостови,возови,породилишта,школе и пијаце су биле главне мете, јер их светим Косметом ломе српске чете. Пролеће јунака било је то доба, Србин своју земљу никад неће да изда и прода. Свака жртва не сме да се забораву даде, поражен је онај који туђе краде. Звоно страха утихнуло је молитвама манастирâ са Метохије, Србија своје победе никада не крије.
Песма је посвећена свим цивилним и војним херојима који су пре 26 година положили животе током НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије.
Биографија аутора:
Јелена Мачак, рођена је 3. јуна 1998. године у Кладову. Аматерски је песник и есејиста.
Насловна фотографија: Миљана Цветковић