svet je čudno mesto mi smo čudni stopala su nam uvrnutog izgleda leđa su nam kriva, neko večito dobacuje da se ispravimo a niko ne objašnjava značaj kičme kao stuba odbrane kao linije gde se skladišti samopoštovanje kao čvrstine koja nosi najteže terete, da sam to znala od ranih godina ne bih tako grešila ne bi morao niko da me savetuje, sada bih čuvala likvor i koštanu srž i kičmenu moždinu sve pršljenove meka tkiva jer svet je čudno mesto mi smo čudni i niko ovde ne želi da ti razbije glavu; svi žele da ti slome kičmu. neću da provedem život gledajući u pod.
nešto se desilo kada su me začeli. sijaset nesrećnih spleta okolnosti, nezgoda, nenamernih slučajnosti, poneko štucanje razbijanje posuda i čaša nestajanja struje, grčevi, crknuta sijalica, prolivena kafa, nešto mimo ovog sveta moralo je da se desi čim sam ispala ovako naopaka. nešto se desilo tokom mog začeća, napravila se kardinalna razlika kao ona između neba i zemlje, kao između duha i objekta, u mirnom vođenju ljubavi stvarao se minijaturni potres i haos struktuiran i prenet mom DNK, u mraku dok sam postajala subjekt bila sam nema kao Bog dok stvara svet, a kada sam progovorila - vrištala sam kao dete koje od momenta rođenja zna da je osuđeno na zemaljsku patnju. nešto se desilo kada su me začeli, kada su me stvarali od bezoblične i beživotne do Misaone ili one koja misli, mora da se se svi konci zamrsili da su točkovi otpali da su se mačevi ukrstili da su svi spavali u Prokrustovoj postelji, čim sam ispala ovako drčna i tvrdoglava, nešto mora da se desilo, pošto se niko nije nadao da ću se u život i u svet upisati jezikom reči. nešto se desilo kada su me začeli, naprosto sam bila naprosto jesam naprosto sam egzistirala i bilo mi je jasno da mi ta tišina nije sapripadna, mora da se nešto desilo, nestalo je goriva, otkazale su kočnice, desio se udes, pokvario se bojler, grom je udario u sve predajnike, čim sam komunikativnim aktom uobličena dovedena na ono što bi zvali perfectum lockum, mora da se nešto desilo kada su me začeli, čim artikulišem i stvaram procesuiram, imenujem sve, svakoga i svašta imam završenu označiteljsku praksu, mora da se nešto malerozno desilo, čim sam luda kao struja sa kompleksom Boga koji zabranjuje da mu se ime izgovara, kome se ne postavljaju pitanja, sa kim nemate dijalog - osim ako vas ne odabere.
ribar je pecao brodovi su prolazili talasi su školjke izbacivali, a ja sam razmišljala o tebi, dete je neutešno plakalo tražeći majčine ruke konobar je prosuo kafu autobusi su svraćali i odlazili sa perona, a ja sam razmišljala o tebi, ljudi su umirali u miru ili nemiru novi i nepoznati su se rađali u radosti pucalo se iz puške, plakalo se a ja sam razmišljala o tebi, pilo se u Makedonskoj slavilo se kraj Dunava slamalo se u svakom stanu, a ja sam razmišljala o tebi, neko se negde strasno mrzeo neko se nekud ravnodušno voleo neko se spotaknuo na ivičnjak i pao a ja sam razmišljala o tebi, strah je i dalje bio jači od ishoda nemoral od morala licemerje od iskrenosti, a ja sam razmišljala o tebi, breskve su tekle niz prste dok smo ih jeli lubenica je hladila ždrela i vrat što smo ljubili hladna čaša vode se zamaglila, šarali smo po njoj i brisali; što je bilo, to je i prošlo, a ja sam razmišljala o tebi. 365 dana bi proletelo, a ja bih opet razmišljala o tebi i uspavljivala ptice u grudima da zalepršaju ili da napokon odlete, kada te opet vide, zato - gde si? ja opet razmišljam o tebi.
Pesme su preuzete iz zbirke ,,Neizvesno je sve što cveta'' Ivana Gojković, 2025, Besani Ilustracije : Pexels