Говор сеновитих ствари Преслишавам болест која у мени намерава да подигне трон. Знам, до мене ће једног дана допрети само разболели говори. Зато говорим нежно са зверима Зато доцртавам сенке прозирним стварима Зато уплашен стојим пред ружичастим здрављем вашег света Пред вашим чистим обалама лишеним археологије Ваше обале издаје немуштог Ваше хриди издаја домовине Која сам некад био ја Који сам некада била ја Јер речи ме сужавају надвоје А и када сам један Ја остајем крилати хор.
Персеј говори (Епилог) 1. У мени чудовишта сијају као Сунца Опраштају ми свако моје наивно херојство Да не претегне терет суровости коју ми је суђено да починим 2. Зауставићу зенице и залепићу их за молитве Као казаљке за погрешан тренутак И волеће ме немушти и опростиће ми камени погледи 3. Јер било је оних који су у себи будили звери А ја сам у зверима будио богове. 4. Избећи ће ме смрт, али не и безочно удвајање Кроз векове, распадам се на породице, Распадам се на још нерођене молитве На језике који се не говоре Не јер су заборављени, већ јер нису још научени. Побеђујем немуштом молитвом, распарчан као Вавилон. 5. Носио сам твоју главу Спреман да се предам као Сунце свом помрачењу Које није болест, већ право
Гром Листајући плаве речнике Ловећи језиком свода Видовити гром бира тренутак у коме ми је дато да Га чујем Благослови ме да препознам Тренутак када сам препознат Када ветар откључа лозинком клетву у мојој зеници Многооки лептири Пре него дођеш Ушивају своја дивља тела у прозирне честаре Препознају тренутак када се ветар спушта Пред твоје широкогрудо отварање Понављам ти Научи ме да препознам прозирне ствари у сумрак. Посматрам те док се молиш у тој шуми У призору благо затамњеном Као кроз огледало у сутон На ивици грома ти седиш Моје кањоне славиш као тронове На ивици грома ти седиш Не да полетиш, Већ да допустиш да се спусти на тебе Тако си играо игру препознавања

Ти Зато што ми је дат дар огледала Отичу ми уморна колена при помисли Да ме неко у даљини погрешно тумачи Исправно сумњајући у моје постојање мој двојник позајмљује шаке светаца мој двојник склон цветању у данима суше мој двојник охол као изненадна временска непогода он тумачи порекло мог будућег лица мог израза гоњеног по катакомбама древне несреће коју подмлађујем собом убеђен да су слабости мојих модрица у ствари печати историје неугризи гладних паса на путу до искупљења што се оглашавају у каменим рефренима остављени блажени изван мојих закона Они у грлу крију никад залајану тајну Да су једном Заслепљени непознатим одразом, пројављеним луталицама Издали своје порекло и Пожелели да буду ћукови после кише. И ја сам једном зажелео да будем ти. Ипак, ти остајеш само нема кројачица Што зашива, унапред преварена, крст на нашим леђима.
Учим При светлости угашене лампе учим древне језике Учим их као што хероји уче тела чудовишта Проучавам рељефе тражећи своју храброст у котлинама. Учим да пронађем реч којом бих прозвао голуба у зверињаку.
Биографија ауторке:
Симона Дмитровић рођена је 1999. године у Београду. Дипломирала је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета Универзитета у Београду. У зборнику Слово Ћирилово, у издању библиотеке „Браћа Настасијевић”, 2016. године објављује свој први филмски сценарио на енглеском језику под насловом On Shakespeare’s Deathbed. Добитник је награде „Млади Дис” за 2024. годину и друге награде на Фестивалу поезије младих у Врбасу.

Насловна фотографија: Unsplash