Ако те превари мисао да те нисам намјерно изгубио, опрости ми. Опрости за године у којима нисам био достојан твоје љубави. Опрости за позиве на које нисам одговарао, ситнице за које нисам марио, за дане и ноћи у којима су ми други били много битнији од тебе. Опрости за кукавичлук у борби, недовршене кафе и разговоре, свађом прекинуте вечере. Опрости за неубран цвијет, некупљен поклон, заборављен рођендан. За непроспаване ноћи у којима ме није било, за усамљене празнике, за моју вјечито празну столицу. Опрости за дан у којем сам те навео да се заљубиш, у човјека какав сам требао бити и постати, за године живота у којима си чекала да сазрим и схватим. Опрости и помени, другима за наук.
Буди уз мене, као последњи шапат душе што напушта тјело при издисају. Као клетва и аманет, као оно што јесам, и оно што никада нисам успио постати. Кад ме сунце не буде гријало више, и кад мјесечина заборави моја промишљања у ноћи, ти буди ту. Кад ми се поруше сви снови, и очи ми изгубе сјај, кад ми у срцу не остане ништа више осим горчине, не пуштај ми руку. Кад други не буду читали моје стихове, и кад прашина прекрије свако слово, ти буди ту, да не буде све узалуд. Кад се сва свјетла погасе, и кад помрчина покрије све, не дозволи страху да ме однесе, упали ми свијећу. Када ме сви оставе и забораве, и када се почне слегати земља на травом обраслом хумци, буди последња која ће нијемо пустити сузу и рећи: „ту сам”.
Нисам промјенио навике, још увјек пијем кафу на истом мјесту, сједим за истим столом и читам неке старе новине. Помало пијем, повремено пишем, најчешће мрмљам себи у браду, важно и неважно, прошло и будуће. Новости су ми исте, осим датума, људи од гримасе до гримасе нешто причају улицом, продавци ситница по обичају вичу, а тебе нема. Прекрстили су улице, промјенили бројеве, ја живим у истој кућици лијево од парка, скинуо сам број, не дам да ме жигошу. Замјенио сам капут, оставио ципеле, ни просјацима нисам јасан, испипам парадајз, наједем се сира с’ ножа, окрајак од хљеба поједем до куће. Оматорио сам, а намћор се рађа у мени, некада сам марио, сад мене други смарају, потпуно необавезно тебе чекајући.
Богдан Томић
Илустрације: Airam Dato-on, Unsplash