Итало Калвино, рођен у Сантијагу де лас Вегасу, предграђу Хаване (Куба), 15. октобра 1923. године, био је син Марија Калвина, агронома и ботаничара, и Евелине Мамели, ботаничарке и универзитетске професорке. Његови родитељи били су здушне присталице социјализма и антифашизма, уверења која ће касније снажно утицати на Калвинов светоназор и политичка уверења. Ране године Итала Калвина обележене су богатим културним окружењем, при чему су интелектуални интереси његове породице подстицали љубав према књижевности и учењу од најранијег доба. Године 1925. Калвинова породица се вратила у Италију, где су се настанили у Сан Рему, и ту је провео већи део своје младости. Одрастајући у турбулентном периоду између два светска рата, Калвино је био изложен друштвеним и политичким превирањима тога доба, укључујући и успон фашизма под режимом Мусолинија. Упркос репресивној политичкој клими, Калвинова страст према књижевности наставила је да цвета, те је убрзо развио изражену заинтересованост за писање и приповедање прича. Након завршетка средњошколског образовања, Калвино се уписао на Универзитет у Торину, где је студирао књижевност и филозофију. У то време Калвино је постао укључен у италијански покрет отпора против фашистичког режима, активно учествујући у тајним активностима и дистрибуцији антифашистичке пропаганде. Његова искуства током овог периода касније ће информисати велики део његовог писања, уносећи у његова дела теме отпора, побуне и борбе за слободу.
Године 1947. Калвино је објавио свој први роман, Стаза до паукових гнезда (Il sentiero dei nidi di ragno), полуаутобиографски приказ својих искустава као члана покрета отпора. Роман је наишао на критички успех и успоставио Калвина као успон литерарног талента у послератној Италији. У наредним деценијама, Калвино ће наставити да објављује плодно стваралаштво, обухватајући романе, кратке приче, есеје и књижевну критику.
Природа Калвиновог стваралаштва
Једна од најважнијих карактеристика књижевног знања или умећа Итала Калвина лежи у његовој неупоредивој способности да обликује наративе који превазилазе конвенционалне границе и изазивају основне појмове приповедања. Током своје каријере, Калвино је показао изузетну склоност ка експериментисању са формом и структуром наратива, често нарушавајући категоризацију и гурајући границе књижевних конвенција. Његова дела представљају фузију различитих жанрова, беспрекорно спајајући елементе фантастике, научне фантастике и магичног реализма како би створио комплексне и вишедимензионалне светове који очаравају читаоце својим богатим имагинарним пејзажима. Калвинов јединствени књижевни стил карактеришу лирична проза, евокативне слике и дубоки филозофски увиди. Његова проза поседује чаробни квалитет који очарава читаоце, увлачећи их у сложену мрежу његових наратива. Кроз свој живописни описни језик, Калвино ствара светове који су истовремено познати и фантастични, позивајући читаоце да истраже дубине своје сопствене маште.
Једно од најзначајнијих дела Итала Калвина, Невидљиви градови (Le città invisibili), илуструје његов иновативни приступ приповедању. У овом заносном роману, Калвино представља серију фиктивних дијалога између венецијанског истраживача Марка Пола и монголског цара Кублај-кана, у којима Поло описује различите имагинарне градове. Сваки град служи као метафоричко одражавање људског искуства, истражујући теме попут меморије, жеље и природе стварности. Кроз своју сложену мрежу наратива, Калвино позива читаоце да поново размотре своје перцепције света око себе, замагљујући границе између стварности и фикције у том процесу.
Слично томе, Ако једне зимске ноћи неки путник (Se una notte d’inverno un viaggiatore) приказује Калвинове иновативне наративне технике и његову фасцинацију самим чином приповедања. Роман се одвија као серија међусобно повезаних наратива, сваки се окреће око теме читања и односа између аутора и читаоца. Кроз своју лавиринтску структуру и метафикционалне елементе, Калвино позива читаоце да учествују у конструкцији значења, замагљујући границе између фикције и стварности у занимљивом истраживању моћи књижевности.
Проучавајући Калвинов рад, постаје очигледно да је дубоко био инспирисан широким спектром књижевних традиција и покрета. Његова склоност ка експериментисању са наративима и истраживање филозофских тема подсећа на дела Х. Л. Борхеса, чије лавиринтне наративе и метафизичка испитивања остављају трајан утисак на Калвиново сопствено писање. Додатно, Калвинов игрив приступ језику и његова фасцинација интеракцијом између књижевности и технологије одзвањају у делима писаца попут Франца Кафке и Владимира Набокова, чије иновативно коришћење језика и структуре наратива изазива традиционалне књижевне конвенције.
Калвинов дубок утицај на светску књижевност надилази просто категоризацију унутар одређених жанрова. Његово књижевно наслеђе одзвања кроз векове, остављајући неизбрисив траг на књижевној сцени и инспиришући бројне писце и читаоце широм света. Калвинов трајни допринос лежи у његовој вештини да исплете имагинативно приповедање, филозофску дубину и иновативне наративне технике, стварајући књижевна дела која одјекују кроз културе и генерације. Један од најзначајнијих аспеката Калвиновог утицаја јесте његова способност да истражује основне аспекте људског постојања кроз призму фикције. Његови наративи продубљују се у теме попут идентитета, меморије, љубави и смртности, позивајући читаоце да размишљају о комплексности људског стања.
Калвинове књижевне иновације утрле су пут за будуће генерације писаца да експериментишу са формом и структуром.
Итало Калвино – Преполовљени виконт1
Рецепција Калвина на нашим просторима почиње крајем педесетих и почетком шездесетих година, у најплоднијем периоду његовог рада. Тадашњи преводиоци, уредници и издавачи који су имали слуха за спој модерног и традиционалног код Калвина могли су да схвате да се ради о ствараоцу који ће постати важан део италијанске и европске књижевности у наредним деценијама. Ипак, већина превода је каснила, од којих неки и по десетак година, а у случају наслова који су остали капитални у Калвиновом опусу и обележили средњу и касну фазу његове списатељске каријере, преводи су се појавили и са већим закашњењем. У последњем периоду, неколико његових дела доступно је код издавачке куће „Плато” – Ако једне зимске ноћи неки путник (превела Ана Србиновић, 2016), Замак укрштених судбина (превеле Србислава Вуков-Симентић и Снежана Маринковић, 2017), Невидљиви градови (превела Јасмина Тешановић, 2020) и Марковалдо (превела Јулијана Вучо, 2020), као и његов запис Аутобиографија једног гледаоца (превела Александра Проле, Факултет за медије и комуникације, 2019). Роман који је тема овог мог текста, Преполовљени виконт можемо наћи у издању издавачке куће „Paideia” (превела Србиновић Ана, 2001).
Преполовљени виконт је роман Итала Калвина објављен 1951. године. Он је први део трилогије Наши преци, која такође обухвата кратке романе Барон на дрвету (1957) и Непостојећи витез (1959). Ова књига ће доживети многа издања и чак једно илустровано издање 1975. године.
Радња и време романа: у Бохемији и Италији, тачније у Лигурији између краја 17. и почетка 18. века, у време Аустро-турског рата (1683–1699), роман представља као своју централну тему проблем савременог човека (интелектуалца, да будемо прецизнији) половинираног, тј. подељеног на два дела. Протагониста романа је половиниран (топовским ђулетом) дуж линије раздвајања између добра и зла, градећи врсту метафоре на целу причу, која симболизује добро и зло, непотпуност човека и могуће стање ума човека. Стога се овај роман може дефинисати као филозофски роман.
Кратка фабула романа: Медардо, млади виконт из града Тералбе, заједно са својим штитоношом и пријатељем Kурциом, стиже у хришћански камп у Бохемији како би учествовао у рату против Турака. Међутим, током битке га погоди топовско ђуле у грудни кош и подели га на два дела. Нађен је само десни део. Доктори у кампу успевају да му завежу и ушију рану тако да преживи. Виконт се након рата враћа у Тералбу. Овде становници схватају да се вратио само зли део виконта, који се упушта у безбожне поступке, укључујући и неколико покушаја да убије свог нећака. Све његове авантуре зарадиле су му надимак Грамо2. Касније се заљубљује у Памелу, сељанку, али јој се свети (јер га је одбила) оштећујући њену породицу. У међувремену, нећак племића обично прати доктора Трелонија, лекара који је служио истраживача Џејмса Кука широм света: њих двојица истражују варљиву светлост3 ноћу по гробљима. Дечак често среће заједницу хугенота4, укључујући и породицу која тргује пољопривредним производима. У Пратофунг, град губаваца, враћа се лева половина виконта – добар део, спасен од неких пустињака. Добар прво спасава свог нећака од отровног уједа паука. Добар такође покушава да исправи све што је изазвао Грамо. И Добар се заљубљује у Памелу, која поново одбија удварача. Ни Грамо, али ни Добар не желе да одустану од девојке и оба дела смишљају план како да добију девојку. Грамо разговара са Памелином мајком о плану да добије Памелу. Добар, међутим, каже њеном оцу да жели да напусти град (овај тренутак можемо видети као духоклонуће доброг дела), омогућавајући Граму да је слободно ожени. Сељак, међутим, мудар и паметан, налази се са оба дела и обећава им успех у браку (обојици). Када дође дан венчања, Добар и Грамо су сигурни у успех своје идеје, а први који долази у капелу замка је Добар јер се Грамо у међувремену повредио јашући свога коња. Добар део тако успева да се ожени Памелом, али после добијамо типични драмски (шекспировски) конфликт: Грамо им се убрзо придружује у капели и изазива Доброг на двобој. Током борбе оба дела секу једно другом завоје и шавове. Доктор Трелониј, који је чекао овај догађај, успева да поново споји два дела реформишући виконта Медарда, који коначно ожени Памелу. Виконт тако постаје мудар и промишљен човек поново.
Kao што видимо из приложеног, радња првог романа је веома линијска и једноставна. Лако је пратити авантуре и Грама и Доброг. У томе нам помаже приповедач5 који остаје дистанциран од саме приче, одржавајући одређени ниво објективности док приказује дешавања која се одвијају. Овај наративни глас омогућава читаоцима да посматрају ликове и њихова дела из спољне перспективе, што им омогућава да формирају сопствене интерпретације и просудбе. Иако идентитет приповедача остаје неодређен, његова присутност је од суштинског значаја у обликовању разумевања приче и њених тема. Кроз читалачку лупу (перспективу), читалац добија приступ свим заплетима, мотивацијама ликова и суштинским порукама укорењеним у наративу и на њему је да сам пресуди на крају. Приповедач је такође склон честом анализирању, коментарисању и просуђивању. Мада, поред објективног приповедача, у делу имамо и медијатора свих конфликата. Овај медијатор много више служи као пишчев глас тако да док читамо имамо утисак да о судбини овог виконта, поред нас који читамо, просуђује и приповедач, али и медијатор који се јавља у облику женског јунака Ауроре и да на крају конфликта све троје доносимо закључак о свему.
Сам наслов рада Аурора између добра и зла указује на важност Ауроре као јунака у овом делу. Поред најчешће приче у светској књижевности (борбе између добра и зла), Аурора је онај део који чини ово дело посебним. У митологији, Аурора је персонификација зоре која се појављује свако јутро како би најавила долазак сунца. Као симбол светлости и новог почетка, Аурора је често приказивана као лепа богиња која путује небом на кочији коју вуку бели коњи. Име Аурора често носи асоцијације на светлост, лепоту, обнову и наду. Аурора у делу, баш као Аурора у митологији, означиће у овом делу наду и нови почетак, не само за главне јунаке романа већ и за читав свет који је Калвино створио. Јунак Аурора ће сваки пут када Добар посустане да га охрабри и обнови. Она је та која ће пружити свима утеху и наду. Аурорина улога у делу је неприкосновена, она апсолутно решава сваки сукоб, што нас доводи до закључка да је било немогуће немати срећан крај овог романа.
Аурора се појављује као централна фигура задужена за посредовање у сукобима унутар заједнице Тералбe. Њенa улогa не ограничава се само на арбитражу; она персонификује светионик неутралности и мудрости, водећи појединце кроз лавиринт њихових несугласица према помирењу и разумевању. Аурорин приступ решавању конфликата карактерише њен оштар увид у људску природу и њен неустрашиви ангажман за правду и саосећање. Она препознаје да конфликти често проистичу из неспоразума и лоше комуникације, те се стога труди да створи простор за дијалог и међусобно разумевање. Њена непристрасност омогућава јој да саслуша све стране у спору без пристрасности, што јој омогућава да препозна основне узроке конфликта и ради на решењу.
Један пример где се истичу Аурорине вештине посредовања јесте сукоб између две завађене породице у Тералби. Осећајући дубоко укорењену непријатељску атмосферу између породица, Аурора интервенише с тактом и емпатијом. Пажљиво слуша жалбе обе стране, признајући њихов бол и фрустрацију. Користећи своју дипломатску вештину, Аурора олакшава низ дијалога између породица, подстичући их да изразе своје бриге и притужбе у сигурном и поштованом окружењу. Кроз своје стрпљиво вођство и благу убеђеност, Аурора помаже породицама да препознају своју заједничку људскост и циљеве. Она наглашава важност опроштаја и помирења, позивајући их да забораве прошле несугласице и прихвате будућност засновану на међусобном поштовању и разумевању. Њене речи дубоко одјекују код зараћених страна, инспиришући их да ставе по страни своје разлике и раде на помирењу.
Аурорин улог као посредника протеже се даље од олакшавања дијалога; она такође нуди практична решења за адресирање основних узрока конфликата. Користећи своје познавање локалних обичаја и традиција, она предлаже иновативне стратегије за решавање конфликата, попут церемонија помирења на нивоу заједнице и заједничких пројеката усмерених ка подстицању јединства и сарадње. У једном посебно дирљивом тренутку, Аурора дели изјаву своје баке, мудре матријархиње која је поштована због своје способности за помирење: „У лице конфликту није довољно тражити победу; истинска мудрост лежи у тражењу разумевања и помирења.” Ове речи служе као светионик за зараћене стране, подсећајући их на трансформациону моћ емпатије и опроштаја у решавању међуљудских несугласица. Кроз своје изузетно вођство и неуморну преданост миру, Аурора се појављује као катализатор за позитивне промене унутар заједнице Тералбе. Њена способност да наводи кроз комплексне међуљудске динамике с грациозношћу и саосећањем служи као инспирација свима, демонстрирајући дубок утицај који један појединац може имати у подстицању хармоније и разумевања усред конфликта.
Присуство Ауроре остварује и трансформациони утицај на унутрашњу борбу која мучи виконта. Ова унутрашња подвојеност одражава ширу дихотомију између добра и зла која прожима причу, симболизујући егзистенцијални проблем са којим се суочава људскост у свом сталном трагању за моралним просветљењем. Улога Ауроре као посредника у овој космичкој борби између светлости и таме је сложена, простирући се изван обичне арбитраже како би обухватила дубоки духовни пут ка искупљењу и интеграцији. Она служи као водиља за Доброг, олакшавајући његов трансформациони пут од моралне амбивалентности ка духовној целовитости.
Један дирљив пример утицаја Ауроре је њен сусрет са Добрим док се овај бори са противречним импулсима свог подељеног бића. Осетивши унутрашњи немир који мучи Доброг, Аурора пружа речи утехе и охрабрења, подсећајући га на инхерентно добро које обитава у њему упркос сенкама које баца Грамо. Она га моли да се суочи са тамом у себи храброшћу и понизношћу, наговарајући га да крене на пут самооткривања и духовног раста. Утицај Ауроре превазилази обичне речи мудрости како би обухватио конкретна дела саосећања и емпатије. Она пружа руку пријатељства и подршке Добром, нудећи му уточиште безусловне љубави и прихватања усред немира његове унутрашње борбе. Док се Добар бори са егзистенцијалним парадоксом свог подељеног бића, Аурора остаје непоколебљив извор вођства и моралне јасноће, осветљавајући пут ка духовном помирењу и интеграцији. Добар коначно проналази снагу да превазиђе сенку Грама и да прихвати сјајну светлост свог правог бића, тиме решавајући унутрашњи сукоб који је некада претио да га разори.
Сукоб око осећања: Аурора се уплиће у сукоб око виконтових осећања, јер и Добар и Грамо исказују романтично интересовање према њој. Начин на који Аурора решава ову ситуацију показује њену способност да се сналази у сложеним емоционалним динамикама и задржи своја сопствена начела усред супротстављених жеља и намера. Између Доброг и Ауроре развила се дубока емоционална веза која је била изазвана њиховим заједничким искуствима и дубоким осећањима која су делили. Добар је био привучен Аурориним моралним интегритетом, њеном емпатијом и мудрошћу, док је Аурора ценила његову искреност, храброст и способност да препозна своје унутрашње сукобе. Њихова веза била је облик емоционалне подршке и узајамног разумевања. Добар је налазио утеху и инспирацију у Аурориној присутности, која му је пружала подршку и охрабривала га да истраје у својој борби за моралном исправношћу и унутрашњим помирењем. Њихови интимни тренуци дељења мисли и осећања помогли су Добром да преброди своје унутрашње демоне и да се усредсреди на свој пут ка духовној целовитости.
Њихова љубав је била извор међусобног раста и трансформације, омогућавајући им да се ослободе терета прошлости и да се отворе за нови почетак. Аурорино поступање у ситуацијама које показују занос и љубав на граници еротике илуструје њен такт и мудрост у третирању осетљивих међуљудских односа. Свесна дубоке подељености између Доброг и Грама, Аурора успева да задржи свој смирени став и да очува своју аутономију усред ривалства и конфликтних емоција. Уместо да се препусти сукобу или да буде инструмент манипулације, она заузима средњи пут, пажљиво водећи разговор са обојицом мушкараца како би их подстакла на искрену рефлексију о својим осећањима и мотивацијама. Кроз своју способност суптилног вођења разговора, Аурора успева да разреши тензије и да пронађе заједничку тачку разумевања између Доброг и Грама.
Сукоб између идеала и стварности: Сукоб је често присутан у људском искуству, а Аурорина присутност игра кључну улогу у медијацији овог сукоба унутар заједнице. Њен неумољиви ангажман начелима саосећања и праведности представља инспиративну силу која охрабрује друге да теже моралној изврсности упркос изазовима који их окружују. Један од примера који илуструје Аурорину способност да буде спона између идеализованих појмова добра и сурове стварности људске природе је сукоб који се јавља између два ривалска политичка табора у Тералби. Конфронтирани са неизбежним компромисима и моралним дилемама, становници заједнице суочавају се са тешкоћама у очувању својих моралних принципа у светлу сурове политичке стварности. Упркос овим изазовима, Аурора поставља стандард високог моралног интегритета, истичући важност саосећања и праведности у свим аспектима људског живота. Њен непристрасни приступ и посвећеност принципима саосећања и праведности омогућавају јој да артикулише заједничке интересе и вредности које би могле да послуже као основа за мирно решавање конфликта. Кроз своју дипломатску вештину и емпатичан приступ, Аурора покушава да премости јаз између супротстављених страна и да их подстакне да пронађу заједнички језик и раде заједно на изградњи боље будућности за све чланове заједнице. Дакле, кроз своје постојано залагање за принципе саосећања и праведности, Аурора постаје не само симбол моралног ауторитета већ и катализатор позитивних промена унутар заједнице. Њена способност да премости јаз између идеала и стварности инспирише друге да теже моралном савршенству и да пронађу снагу да се суоче са изазовима који их окружују. Њен пример постаје ослонац за људе у њиховим настојањима да живе у складу са својим моралним уверењима, истичући важност интегритета и саосећања у процесу остваривања позитивних промена у свету. Кроз своју неуморну преданост моралним вредностима, Аурора постаје инспирација и узор свима који теже да изграде бољу будућност засновану на принципима хуманости и праведности. Овај роман не би био исти без јунака као што је Аурора.
Аурора је принцип филозофије коју је заступао сам Итало Калвино – пацифизам. Итало Калвино кроз лик Ауроре исказује своју филозофију о снази човечанства да се одупре злу и да изгради бољи свет. Кроз њен лик, Калвино наглашава важност моралне одговорности и храбрости у суочавању са изазовима и искушењима живота, истичући идеју да свако појединачно дело добра може имати дубок и трајан утицај на свет око нас.
Страхиња Црнић Трандафиловић
Насловна фотографија: Agnese Leone
Литература
1. Калвино, Итало. Преполовљени виконт. Београд: Paideia, 2001;
2. Bloom, Harold, Italo Calvino: Comprehensive Research and Study Guide. Infobase Publishing, 2002.
Напомене
1 Са италијанског Il visconte dimezzato је преведено Преполовљени виконт. Виконт (енгл. viscount, франц. vicomte; жен. виконтица, енгл. viscountess) је европска племићка титула, чији је ранг изнад барона, а испод ерла (у Уједињеном Краљевству) или грофа (континенталног еквивалента).
2 Il Gramo – као придев у италијанском значи очајан или зао. И његов супарник Buono илити Добар.
3 Варљива светлост (енгл. Will-o’-the-wisp) је атмосферна духовна светлост коју људи виде ноћу. Овај феномен је познат под разним именима. Овај се феномен такође појављује и у енглеском фолклору и у много другим европским фолклорима. У готово свим врстама фолклора се ова појава јавља.
4 Хугеноти су француски протестанти, припадници Протестантске реформистичке цркве Француске. Такође су познати као француски калвинисти.
5 Он је анонимни дечак, Медардов нећак и сироче. На почетку приче има око осам година. Одгајан је од стране Себастијане.