EX VOTO Verba volant, scripta manent. Нечија рука изјутра клеше мермер. На камену плочу пада тешка и плаха као помрачина над хумом; губи смер. Да л' крута, да л' бледа задрхта од страха? Зазорило је. Млада чела су већ завиле црне копрене. Овде је земља рањава од вечности: у тим браздама наше ране зјапе и гноје. Крвариће! И када пресахну све течности. Тамо ће, душо, нови пелцер нићи, где топла суза хумку у освит роси, а дамар звона ко студени мраз груди леди. Ал' ево, тек рођено сунце плете се у коси, разагнало је промрзли мрак, тмина бледи. Под засенком процвалих падина почивају уснуле хронике наше крви. Није то гробље; оно је повесна градина. Дах те земље у нама кључа и ври. Из мука у вреву земан протиче. Подмукло. У том отицању уби ме проста истина: човек се човека одриче... А мене за ово несрећно тло окива порекло, колевка срца. И твоја суза низ моје лице отиче. И твој јаук у мојим недрима грца. И зато не дам! Не дам да се траг затре на оштрим урвинама процепа времена. Ни забораву да старину наслеђа у прах сатре. Сведоци смо: одвија се велика смена, сеоба срца – преношење ватре. Молитва: да се на срцу срце калеми. Аманет: чувам под прстима живу реликвију. Завештање: нек' се помиловањем ка сутрашњици стреми. Исповест: очи ми у осами над тобом бдију. Опомена: Бог нас чује онда кад бивамо неми. Један умилни глас ми је походио сан. Сродан и близак као додир вољеног бића, од лани, из неког ранијег доба знан. „У понору срца је зенит открића.” Те речи ме од безнађа бране као талисман. Ноћас ми се у зенице уселио туђ поглед. И продоран као нож, и мек као свила. Нежно је из ока прхнуо бели лептир... Аман! На твоје дланове да слети, мила.
Моја је крв мој пут до тебе
Б. Миљковић
БЕЛА ДОЛИНА У увалама беле долине јутра миришу, и заруди нека безумна срећа у њима, па ми плућа зарумене и начас изнова дишу. Не знам какве басме у том мирису има. Још једна шимера из које се не пренух. Сви порочни су рођењем изгубили вид. Срце је клонули болесник, нејаки евнух; титански талас зверски саломљен о хрид. Над црквом Светог Ђорђа смирај: бакрено небо ко гротло на грудима ми кључа. Нетремице умире дан. Чујеш ли звона дрхтај? С ојађеним хуком гасне у тмини задња луча.
ТЕБИ, БАРДЕ Ја хоћу да дознам тајну васионе: удес који ме наслеђем веже за вас. Мрачне силе што нас одвајкада гоне – опевасте, из бездана дрзнусте глас. Кад се ниједан међ нама не осмели, а за песму још осорно време беше. Када болно занемесмо обамрли, теби, барде, у груд'ма стихови зреше. Марш труба под заруделим белим небом нека корача, нек поникну назори. Крв тих идеала тече овим жлебом. Клањам се камену у црвеној зори. Процвали божур леденом сузом топим, и мислим: да л' те, барде, и сад шта мори...?
Мина Комадина
Насловна фотографија: Unsplash