Rano ujutru je stigla pošta pred vrata porodice Gelaski. Sergej Gelaski, glava porodice, izašao je pred vrata. Kočijaši su mu doneli poštu. Predali su mu je i nastavili dalje, dok se on vratio unutra. Nije očekivao pismo ni odkoga. Ono je bilo pečatirano. Otvorio ga je i započeo sa čitanjem. Pismo je poslato iz suda. Sergej je bio tužilac višeg suda skoro deset godina i na tom poslu je ostvario odlične rezultate. Baš zbog toga je dobio unapređenje, mesto državnog tužioca. Zbog ove odluke je morao da se sa svojom porodicom preseli u Sankt Peterburg, glavni grad. Dok je čitao pismo, nije ni primetio da je Elena, njegova žena, izašla iz spavaće sobe. Zagrlila ga je i prepala. Sela je pored njega.
„Kakvu si poštu dobio?”, pitala ga je.
„Iz suda”, odgovorio joj je.
„O čemu je reč?”
„Unapređen sam u državnog tužioca.”
Njegovo unapređenje joj je zvučalo sjajno, čestitala mu je. Ipak, primetila je nešto čudno, kao da zbog toga nije srećan. Možda joj se samo učinilo. Zapravo je tako i bilo, Sergej nije bio srećan zbog unapređenja. Zašto, zanimalo ju je. Konsekvencate odluke bila je i preseljenje u Sankt Peterburg, i to zastalno. Morali su da u sledeća dva dana napuste Kazanj i da krenu u Sankt Peterburg.Njemu se, jednostavno, nije napuštao Kazanj. Bio je veoma vezan za taj grad, rođen je i odrastao u njemu.
Dok su razgovarali, Elena je čula korake na spratu iznad.„Mora da je Nikolaj ustao”, rekla je i otišla gore. Zadržala se nekoliko minuta, a s vremena na vreme se čuo smeh malog devetogodišnjaka. Sišli su oboje kako bi Nikolaj poljubio tatu u obraz. Ali, kako to i inače biva, nije bio samo poljubac u obraz, već i grljenje, golicanje, maženje. To je njima dvojici bila jutarnja rutina kako bi Nikolaj bio nasmejan i srećan ostatak dana. Isto tako je dobro došlo i Sergeju, da malo sebi popravi raspoloženje.
Otišli su na doručak. Sergej i Elena su jeli brže nego inače. Ona je prva završila obrok i otišla da se pakuje za put, koji je trebalo da bude već sutra.Pakovala je najpre svoje stvari, garderobu, haljine, šešire i nakit. Dok se pakovala, u jednom momentu je videla Nikolaja kako je gleda. Čim ga je perifernim vidom primetila, prepala se. Mora da je stajao tu nekoliko minuta, možda čak i duže.
„Zašto se pakuješ?”, pitao ju je.
Nije znala kako da mu kaže o čemu je reč, ali je Sergej došao i objasnio mu je situaciju. I Nikolaj je bio žalostan što se sele. On je, za razliku od oca, bio tužan jer će morati da ostavi prijatelje iz škole. Otac ga je savetovao da se ne opterećuje time, već da gleda na situaciju sa druge strane, živeće u Sankt Peterburgu, glavnom gradu carske Rusije. To kao da ga je na trenutak izmenilo. Više nije bio tužan već nasmejan. Pošto je Elena spakovala svoje stvari, preuzela je Nikolaja da bi Sergej mogao se da pakuje i da bi na kraju oboje spakovali Nikolaja.I to se završilo predveče. Pošto je Sergej već bio veoma umoran, a i kako bi sutra mogli da krenu, legao je ranije nego inače.
Sve troje su ustali rano.Sve je bilo spremno za put, kao i novac. Oni su, zbog potpuno izvesne mogućnosti preseljenja, odlučili da uzmu sav novac koji su imali u kući kako bi kupili novu kuću. Pre nego što su krenuli, Nikolaju su stavili do znanja koliko njihov put može trajati. To su bez šale mogle biti tri nedelje putovanja.Seli su u kočije i polako krenuli. S obzirom na to da su imali pred sobom gotovo tri nedelje puta, morali su negde da odsednu, čisto kako bi prespavali i jeli.
Iako je bilo očekivano, u Sankt Peterburg nisu došli nakon tri nedelje, već nakon nešto više od mesec dana. Morali su da potraže kuću za kupovinu. U to vreme, jedna od praksa prodaje kuće bila je postavljanje table ispred kuće sa natpisom „Prodaje se”. Kočijama su nastavili dalje kroz grad. Bili su udaljeni svega nekoliko minuta vožnje od centrakada su uočili natpis na kući „Prodaje se”.Stali su.
Kuća koja se prodavala je bila malo veća, imala je dvorište i drvenu ogradu. Ipak, po izgledu se potpuno izdvajala od svih ostalih. Iako je gradnja bila iz tog vremena, izgledala je malo mračnije. Sergej je otišao do vrata, dok je Elena ostala sa Nikolajem. Čovek se pojavio. Izgledao je kao činovnik. Prišao je Sergeju i pružio mu ruku. Upoznali su se. On je bio vlasnik kuće i zvao se Vladimir Kalašin. Kao što je i pretpostavio na osnovu njegovog izgleda, bio je činovnik.
„Došli smo radi kupovine kuće”, rekao mu je.
Vladimir se nasmejao i pozvao ih unutra. Sve troje su krenuli za njim. Uveo ih je. Kratko su obilazili kuću. Kako spolja tako je i unutra izgledala mračno. Kuća je bila stara sigurno 30 godina, ali gotovo da ništa nije menjano. Sve je izgledalo vrlo očuvano, pre svega zahvaljujućinjegovoj ženi, Tijani.
„Gde je ona sada?”, pitali su ga.
Odgovor nisu dobili.Ponovili su pitanje, ali opet ništa. U tom trenu Vladimir se prisetio da im nije pokazao jedan deo kuće. Taj deo kuće je bio na spratu, ali ga greškom nije pokazao. Namerno je izbegao da odgovori, bila je uverena. Ponovo su otišli gore.Sada je, za razliku od prethodnog puta, Elena primetila katanac na jednim vratima.
„Zašto je ovo zaključano?”
„To je bilo zaključano i kada smo se mi uselili.”
I oni su kupili tu kuću pre 30 godina, poverio im se. I oni su primetili katanac, ali ga, na predlog tadašnjeg vlasnika, nisu sklonili. Sve u svemu, kuća je izgledala sasvim korektno.S obzirom na to, bilo je gotovo izvesno da će kupiti kuću, ali još uvek nisi hteli da prenagljuju, već su odlučili da najpre čuju cenu. Cena je bila 15.000 rubalja. To je bila niska cena u odnosu na udaljenost kuće od centra grada. Pošto im je kuća, a pogotovo cena odgovarala, odlučili su da je kupe.Sergej i Vladimir su se sklonili, da bi mu dao 150 novčanica od sto rubalja. Kuću je platio, a Vladimir mu je dao savet da ne pušta dete na tavan. Pored toga, on je imao većinu stvari zapakovane, sve što nije koristio svakodnevno. Ostalo mu je da spakuje još neke, ali će do uveče otići iz grada. Povodom toga Sergej je otišao sa Elenom i uneo kofere.
Negde oko 22 č, već je bio mrak, Sergej i Nikolaj su zaspali. Elena je otišla u kupatilo i tuširala se.U trenu je čula škripanje po podu. Zvučalo je kao da neko hoda u hodniku. „Sergej”, izgovorila je, „Nikolaj”. Nije bilo odaziva. Brzo je završila i otišla iz kupatila. Najpre je otišla kod Nikolaja. On je već utonuo u dubok san. Potom je otišla kod Sergeja. Isti slučaj kao i sa Nikolajem. Vratila se i oprala zube, a onda legla da spava.
Ujutru se probudila dosta rano, negde oko 6 č. Najpre je otišla u kupatilo. Sinoćni događaj ju je pomalo zbunio, ali i uplašio. Gotovo da nije znala šta da misli.Pretpostavila je kako je uzrok te pojave možda umor ili da joj se zvuk koji je čula učinio. No, nije htela previše da se zamara time, pa je prestala da razmišlja o tome.Skuvala je kafu sebi i Sergeju, dok je za Nikolaja spremila samo mleko. Selaje na terasu koja je gledala ka ulici. Gledala je ljude kako prolaze ulicom. Neki su zastajali pred njihovom ogradom i čudno je gledali.
Dok je pila kafu, nije ni primetila da je Sergej došao. Naglo se pojavio i prepao je. Tog jutra je trebalo da on krene u sud. Hteo je da joj ispriča svoj san. Međutim, pogledao je na sat i shvatio da uskoro treba da bude u sudu, pre 9 č. Nije imao vremena da joj ispriča san, već je samo brzo popio kafu i otišao. Nakon njegovog odlaska, pojavio se i Nikolaj.Dok su bili na terasi, oboje su uživali u divnom jesenjem jutru. Gledali su nebo, drveće i ulicu. Dok su gledali drveće, prepao ih je lavež psa. Pogledali su na put i videli da pas stoji ispred njihove kapije i laje. To im je bilo čudno, posebno njoj, jer, dok je lajao, gledao je ka ulaznim vratima, gde u tom trenu nije bilo nikoga. Lavež je postajao sve snažniji, kao i sama reakcija psa. Pas kao da je bio spreman da napadne to na šta je lajao. Tu je bio i njegov vlasnik, njihov prvi komšija, koji ga je povocem vukao od kapije. Jedva ga je sklonio.
Popodne je Nikolaj izašao u baštu, igrao se, dok je ona bila u kuhinji i pripremala ručak. Iako je bila u kuhinji, mogla je da ga nadgleda preko prozora koji je gledao pravo na dvorište. S vremena na vreme je bacila pogled na dvorište. Sve je bilo u redu. U trenu je čula njegov smeh. Pogledala ga je. Iako je bila srećna kada je čula njegov smeh, osmeh sa lica joj je nastao u momentu kada je shvatila šta se dešava u dvorištu. Nikolaj se smejao, ali i trčao. To ipak nije bilo obično trčanje, već je imao ruke ispružene ispred sebe, kao da je pokušavao da uhvati nešto, ili nekoga. Od uznemirenja, izletela je iz kuće i povukla ga unutra za ruku. Više nije smeo da izlazi bez nje.
Ostatak dana je razgledala po kući, a Nikolaj je išao sa njom. Najpre je bila u dnevnoj sobi. Tamo je primetila ogroman broj knjiga, u regalu. To su bile uobičajene knjige, što istorijske, što iz raznih drugih oblasti. Ipak, naišla je na jednu knjigu koja joj je privukla posebnu pažnju. Na početku nije ni videla naslov, te je mislila da je naopako postavljena. Okrenula ju je, ali opet ništa. Otvorila je i videla ime, Andrej Kalašin Goranski.Došla je do početka knjige. Čitala je ipotpuno se isključila iz realnosti. Vratio ju je Nikolaj, drmao joj je ruku. Ručak je bio spreman. Ostavila je knjigu i postavila ručak. Dok su njih dvoje ručali, ona jerazmišljala o knjizi.
Uveče je Sergej došao iz suda.Elena je bila u sobi i čitala knjigu, dok je Nikolaj ležao u krevetu. Sergej je najpre večerao, a potom otišao u kupatilo kako bi se umio. Vrata su ostala širom otvorena. Lavabo sa ogledalom je bio prekoputa vrata. Dok se umivao, kroz um mu je prošla neka informacija vezana za posao. Ona mu je privukla gotovo potpuni fokus, toliki da se nije ni pomerao. Bio je kao statua. Fokus mu je poremetila neka stvar koju je primetio u ogledalu. Kao da je nešto belo, nisko, protrčalo kroz hodnik. S obzirom na to da je bilo nisko, pomislio je kako Nikolaj trčkara po kući. Tada je, kako bi se uverio da je to bio Nikolaj, otišao u njegovu sobu. Tamo ga je video, u krevetu pokrivenog, kako spava. Otkrio ga je i tada mu je zastala knedla u grlu. Nikolaj nije nosio belu pidžamuveć sivkastu. Postojala je jasna razlika između onoga što je maločas u odrazu ogledala video i onoga u čemu je Nikolaj spavao. Zbunio se. Prošla ga je jeza.
Otišao je u spavaću sobu i video Elenu. Ona je zaspala sa knjigom u rukama. Sklonio je knjigu i ostavio na stočić pored kreveta. Dok je svlačio sako, video je kroz prozor koji je gledao na prvu kuću desno nešto čudno. Na prozoru kućevideo je neku siluetu ljudskog oblika koja je bila crna.Budući da je u sobi te kuće bilo upaljeno svetlo, bilo je previše crno da bi to bio pravi čovek. U jednom momentuzavese na tom prozoru je povuklo nešto preko njega. Ta silueta je još nekoliko sekundi bila na prozoru. Nestajala je polako, kao dim. Prestravio se zbog ovoga. Tu noć nije mirno spavao.
Rano je otišao kod komšija. Pošto je bilo tek 6 č, nije hteo niti da kuca niti da zvoni, iz straha da će ih probuditi. Stajao je pred kapijom nekoliko minuta, kada je iz kuće izašla žena. Ona ne bi ni znala da je on ispred njihove kuće da ga njena mlađa sestra sa prozora nije videla. Ušao je. Nije znao ni kako da objasni situaciju. Raspitivao se o tome ko spava u sobi na spratu, koja gleda u pravcu gradskogtrga. Iako je pretpostavila o kojoj sobi je reč, odvela ga je gore kako bi bila sigurna. Ušli su u sobu. Zanimao ga je samo prozor. Čim ga je video, otišao je do njega i nekoliko sekundi gledao u prozor svoje spavaće sobe. O toj sobi je bilo reči. U sobi, po njenim rečima, nije spavao niko. To je bila soba njene kćerke, koja je preminula pre skorogodinu dana. Prošla ga je jeza. Skamenio se. Nekoliko sekundi nije progovarao i odmah je otišao iz kuće.
Tog jutra Elena je otišla sa Nikolajem do škole radi upisa.Trebalo je da Nikolaj sutra krene u školu. Na testiranju je pokazao visoku inteligenciju, pamet, kreativnost i pre svega vaspitanje. Dok je Elenarazgovarala sa direktorom škole, Nikolaj je izašao u hodnik. Nakon nekoliko minuta, Elena je izašla u hodnik. Primetila je da Nikolaj zuri u fotografiju na polici. I ona ju je pogledala. Fotografija kao da ih je hipnotisala. Na njoj je videla petoro dece, sličnih godina kao i Nikolaj. Bila su tri dečaka i dve devojčice.
Sergej je radio u svojoj kancelariji. Stres od ujutru je i dalje postojao. Ježio se od glave do pete, ruke su mu drhtale. Imao je jaku glavobolju.Otišao je u kupatilo ne bi li se umio. Osećao se veoma loše. Dok se umivao, ogledalo je samo od sebe napuklo. Celo ogledalo je bilo slomljeno. U trenutkuje uočio nešto crveno u centru pukotine. Iz te rupe se izlivala krv. Otrčao je iz kupatila, a onda i iz suda koliko su ga noge nosile.
Elena je gotovo celog popodneva čitala knjigu. Ona je ostavila veoma jak utisak na nju. Nikolaj je svo vreme bio pored nje.U momentuje okrenula stranu i pronašla jednu fotografiju.Ona je bila crnobela i lošijeg kvaliteta. To je bila gotovo ista fotografija kao i ona koju su videli u školi. Ta fotografija je bila kod jednog crteža. Bio je portret dečaka. Nešto joj je govorilo da uporedi pronađenu fotografiju sa tim crtežom. Jasno se videla sličnost. Jedan od dečaka bio je nacrtan u knjizi. Zatvorila je knjigu ipogledala ko je autor. Nešto joj je govorilo da je nacrtan dečak upravo Andrej Kalašin Goranski.
Negde predveče čula je otvaranje ulaznih vrata i koračanje po kući. Pošto je Nikolaj bio sa njom u sobi, a Sergej na poslu, ona nije znala ko to može biti.Koračanje je bilo sve glasnije, ali i sve sporije. Približavalo joj se. Pred vratima se čuo poslednji korak. Nastupila je mrtva tišina. Bilo joj je čudno što ne ulazi.
„Sergej”, izgovorila je.
Odaziva nije bilo. Ustala je i otvorila vrata. Na vratima nije bilo nikoga.Izašla je iz sobe i ponovo čula otvaranje vrata. Otišla je ka njima. Puštena je voda u kuhinji. Otišla je tamo. Sergej je pio vodu. Bilo joj je čudno što se već vratio sa posla. Bio je veoma uznemiren. Seli su zajedno. Opisao joj je šta se dogodilo u sudu. To jeste bilo strašno, čudno i neobjašnjivo. Iako je to bilo strašno, to mu nije bio prvi put.Gotovo ista stvar se dogodila u drugoj nedelji putovanja u jednom traktiru, kada su išli ka Vladimiru, iz Nižnjeg Novgoroda.
Ujutru svi su se probudili veoma rano. Sergej je morao na posao, a Elena da pođe sa Nikolajem u školu.Tamo se zadržala nekih sat i po kada se vratila kući. Ovog puta nije htela da čita knjigu već je išla po kući. Shvatila je jednu stvar, u kući su postojala samo dva mesta koja nisu obišli, gotovo od trenutka useljenja. To su bili tavan i zaključana soba.
Otišla je na sprat i primetila da vrata za tavan nemaju katanac. I pored toga bila su zaključana. Otišla je u dnevnu sobu i videla privezak. Taj privezak je koristila tog dana. Tu su bila dva ključa, jedan za kapiju i jedan za vrata kuće. Ključ mora da je negde u kući. Najpre joj je u glavi bilo da se ključ nalazi u nekadašnjoj Vladimirovoj sobi, a sadašnjoj njihovoj. Otišla je tamo i tražila po svim fiokama sigurno sat vremena. Ključa nije bilo nigde.Išla je po dnevnoj sobi, kuhinji, hodnicima, pa čak i u kupatilo.
Tragajući za njim, u fioci u dnevnoj sobi pronašla je uramljenu fotografiju. Na njoj se videla jedna žena u tridesetim godinama. Prvo na šta je pomislila bilo je Tijana. Vladimir ju je zaboravio, pretpostavila je. Okrenula je ram i videla jednu vrećicu. Otvorila ju je i u njoj našla ključ.Iako je pronašla ključ, nije znala šta otključava. Otišla je najpre do sobe i pokušala da otključa katanac. Nije joj pošlo za rukom. Sada je bilo sigurno da otključava tavan. Sa tim u vezi, nije joj bio jasan razlog zbog kog bi ključ za tavan stajao kod Tijanine slike. Otišla je ponovo do vrata, postavila merdevine i ubacila ključ. Uspela je. Otvorila je vrata i polako ušla na tavan.
Tavan je bio ogroman, ali poprilično mračan. Morala je da se vrati dole po sveću. Sišla je, uzela je, upalila i vratila se. Polako je gledala stvari na tavanu. Tamo je bilo ogroman broj kutija i neke već raspadnute stvari. Iako su mahom sve kutije bile zatvorene, jedna je bila otvorena. Prišla joj jei pogledala šta se nalazi u njoj. Tu su bile neke knjige, rokovnik i neka odeća. Razgledala je malo te stvari.Knjige su bile iz različitih oblasti. Uzela je rokovnik i prelistala ga. U njemu gotovo da ništa nije bilo interesantno, sem dve stvari. Prva je potpis na prvoj strani knjige, potpis Tijane Goranski. Drugo je bilo jedini pocepan list. Iako je bilo pocepano, na jednoj ivici je bilo teksta, koji se, doduše, nije jasno video.Sve je vratila u kutiju, koju je potom spustila sa tavana.
Još uvek nije bilo podne, kada je morala da ode u školu i pokupi Nikolaja. Odvela ga je na spavanje i nastavila da čita. Pošto knjiga nije bila dugačka, a ona ju je svaki dan čitala, bližila se njenom kraju. Ostalo joj je desetak listova.Nakon sat vremena se vratila na tavan. I dalje ga je razgledala. Primetila je nešto čudno. U samom uglu tavana bilo je nešto prekriveno. Prišla mu je iu momentu kada je htela da ga otkrije čula je koračanje u hodniku. Vratila se do vrata. To je bio Nikolaj. Nije mogao da spava, pa je hteo da se igra. Od sklanjanja pokrivača ništa nije bilo, spustila se i zaključala vrata. Igrali su se do uveče. Iako je tog dana bio u školi, imao je dosta energije.
Uveče Sergej se vraćao sa posla kada je primetio nešto čudno. Kuća koja se nalazila prekoputa njihove imala je ljuljašku. To samo po sebi i nije bilo čudno jer je u tom delu grada bilo dosta dece. Ipak, ono što je bilo čudno jeste što se sama pomerala, na njoj nije bilo nikoga.Iz znatiželje je prilazio toj kući.Kako joj je prilazio, imao je jak osećaj odbojnosti. Prosto se osećao kao da ga taj prostor odbija od sebe. I pored tog snažnog osećaja nastavio je dalje. Kada je došao do kapije, zastao je. Kao da mu podsvest nije dozvolila da ide dalje. Samo je gledao u ljuljašku i ćutao. Stajao je tako nekoliko minuta. Kao da ga je prizor hipnotisao. U momentu ljuljaška se sama zaustavila. To je shvatio kao znak da treba da ide kući. To je polako i uradio. Ta scena će mu zauvek ostati u glavi, bio je uveren.
Čim je ušao u kuću, primetio je rokovnik na stolu u dnevnoj sobi. Najpre je pomislio da je njegov, službeni. Spustio je tašnu na pod i otvorio je. Službeni rokovnik je bio u tašni. I sam je znao da Elena nema takav rokovnik.Dva pitanja su se sama postavila, najpre čiji je to rokovnik i zašto se nalazi tu. Pogledao ga je malo bolje.Primetio je potpis, Tijana Goranski. Otvorio ga je i listao. Na njegovo čuđenje bio je potpuno prazan, s tim što je nedostajao jedan list. Ostavio ga je i nastavio svojim putem, najpre u kuhinju, pa u kupatilo. Nakon večere otišao je da se istušira. Dok je voda tekla, kroz glavu mu je prolazila scena sa ljuljaškom. Odlučio je da sutra, pre posla, ode kod ljudi i ispriča im šta se dogodilo. Dok se tuširao, učinilo mu se da je čuo škripu poda iz hodnika. Mora da se Nikolaj probudio. Nakon tuširanja je otišao u njegovu sobu. Nikolaj je ležao u krevetu, pokriven.Pošto se uverio da mališan spava, i on je otišao u krevet.
Elena i Sergej su se probudili u gotovo isto vreme. Dok je ona kuvala kafu, on ju je pitao za rokovnik u dnevnoj sobi. Pošto još uvek nije bila sigurna, nije htela da mu ispriča bilo šta. Čuli su trčkaranje po hodniku. Okrenuo se i video Nikolaja kako trči kroz hodnik.Kako je trčao kroz hodnik, pod je zaškripao. U tom hodniku su bila vrata za kupatilo.Nikolaj im je pritrčao u zagrljaj dok je Sergej samo zurio u hodnik. Popili su kafu, a Sergej je hteo da, pre odlaska kod komšija, proveri pod u hodniku. Prešao je pod i čuo škripu. Vratio se na terasu i iz sakoa okačenog o stolicu izvukao novčanik. Potom se vratio u hodnik i bacio ga na pod. Čuo se samo tup udarac, a škripa ne. Gledao je samo u jednu tačku. Shvatio je jedno, sinoć je nešto prošlo kroz hodnik dok se on tuširao. Iako je bio pod šokom, uzeo je svoje stvari i otišao iz kuće. Pošto je očekivala da će otići na posao, bilo joj je čudno što je došao pred kuću komšije. Komšija je izašao i pozvao ga unutra.
Dok je Nikolaj bio pored nje, uzela je knjigu i nastavila da čita. Trebalo je da je danas završi. Dok je on doručkovao, ona je završila knjigu. Tada je odlučila da se popne na tavan i skine pokrivač. Odvela ga je u sobu i tražila mu da iz nje ne izlazi. Stavila je merdevine, otvorila vrata i otišla gore. Čim je prišla,počela je da se ježi. Nije znala treba li da sklanja pokrivač i šta se nalazi ispod pokrivača.U trenutku je prebrodila taj strah i iz sve snage sklonila pokrivač. Videla je ogledalo pred sobom, kao i svoj odraz u njemu. Gledala je u svoj odraz dok nije primetila nešto čudno.Odraz kao da je počeo da se deformiše. Lice i struk su se menjali. Prepoznala je odraz. U jednom trenu pred sobom više nije videla sebe, nego Tijanu Goranski. Iz straha se udaljila od ogledala i prekrila ga. Ruke su joj se tresle. Nakon toga vratila se kod vrata i primetila Nikolaja kako zuri u nju. Spustila se niz merdevine i zaključala vrata za sobom. Nikolaj je i dalje zurio na vratima tavana. Odvela ga je u sobu.
Kako bi skrenula misli sa ovoga, rešila je da ode u školu i sazna nešto više o Andreju Kalašinu Goranskom.
Iz škole se vratila tek popodne, kada je primetila čoveka ispred kuće. To je bio Vladimir, naslonjen na kapiju. Pozvala ga je unutra. Ponudila ga je kafom, na šta je on pristao. Čim je skuvala kafe i stavila ih na sto u dnevnoj sobi, donela je i knjigu i rokovnik. Htela je od njega da čuje ko je bio Andrej Kalašin Goranski. Čudno ju je gledao.Počeo je da priča. Andrej je bio njegov stariji brat, koji je zbog kockarskih dugova unizio čitavu porodicu. Bez obzira na to koliko se unosio u priču, znala je da laže.Nekoliko minuta ga je slušala. Pošto joj je ispričao sve, rekao joj je i razlog dolaska. Došao je zbog te knjige. Dok se pakovao zaboravio ju je. Pošto ju je već pročitala, dala mu ju je bez ikakvog problema.Čim ju je uzeo, zastao je na trenutak. Ona je osetila hladan vazduh oko sebe.
„Zašto ste otvarali tavan?”
Zatekao ju je tim pitanjem. „Kako on zna da smo otvarali tavan?” Uzeo je knjigu I otišao odatle.
Predveče Sergej se vraćao sa posla. Iako je hteo da ode kući, najpre je otišao kod komšija, u čijoj je kući pre neki danvideo utvaru. Hteo je da im ispriča zašto se raspitivao o sobi. Taj razgovor je bio kratak, ali veoma težak. Morao je ovo da ispriča i Eleni.
Čim je došao kući, otišao je u spavaću sobu. Elena je već spavala. Otišao je u kupatilo. Dok se spremao za spavanje, čuo je kvaku na vratima. Najpre je pomislio da je neki komšija. Izašao je iz kupatila i otišao do ulaznih vrata. Tamo nije bilo nikoga. Kvaka se i dalje čula. Zvuk je dolazio sa sprata. Polako je išao na gore. Pogledao je sva vrata na spratu i shvatio da zvuk dolazi od vrata na kojima je bio katanac. Polako je hvatao kvaku. Hvatala ga je jeza. Kada ju je uhvatio, sve je prestalo. Pomalo uzrujan, otišao je na spavanje.
Usred noćiprobudio ga je neki zvuk. Bio je okrenut ka prozoru. Bio je u nekom polusvesnom stanju. Video je Elenu kako sedi pored njega na krevetu i gleda kroz prozor. Na trenutak se okrenuo i zažmurio. Dok je zatvarao oči, video je Elenu kako leži pored njega. Trgao se na suprotnu stranu. Nikoga nije bilo, samo on iElena. Ustao je polako iz kreveta i iz svog stočića uzeo revolver. Neko je bio sa njima u kući. Išao je polako kroz kuću, kada je ponovo čuo kvaku na spratu. Otišao je polako gore.Nije hteo još uveče da uđe u hodnik, već je provirio iza zida. Na onim istim, zaključanim i ukatančenim vratima video je ženu kako pokušava da otvori vrata. Gledao je taj prizor nekoliko sekundi. Gledao ju je bez treptanja. Kada su ga već oči zabolele, trepnuo je, posle čega žene više nije bilo. Nije znao šta da radi i treba li da budi Elenu. Otišao je u Nikolajevu sobu, izvukao ga iz kreveta i preneo ga u spavaću sobu, u krevet sa Elenom. Hteo je da mu oboje budu na oku.
Elena i Nikolaj su se probudili oko 6 č. Bilo im je čudno što su u istom krevetu.Elena je pomogla Nikolaju da se pripremi za školu iodvela ga. Nakon sat vremena se vratila. Sergej ju je čekao u dnevnoj sobi. Oboje su morali da jedno drugom kažu šta se događalo. Najpre je on ispričao sve. Pažljivo ga je slušala.Za neke stvari se ironično osmehivala, dok je za druge bila poprilično ozbiljna. Pošto je završio, ona je započela.Išla je hronološki. Utvara, koju je video sa prozora kuće, a u sobi devojčice iz kuće pored, bila je upravo duh te devojčice, Katarine Garašanin.Video je ljuljašku koja se sama pomera, u dvorištu porodice čiji je sin,Igor Vladimirov, mrtav. Što se tiče sinoćnog događaja, video je Tijanu Goranski.
Nije shvatao kako ona toliko o tome zna. Objasnila mu je sve. Brzo nakon useljenja, primetila je knjigu sa potpisom Andrej Kalašin Goranski. U toj knjizi je opisano poslednjih godinu dana dečakakome doduše ime nije izrečeno. Knjigu je čitala poslednjih dana.O kom dečaku je reč, zanimalo ga je. Reč je o sinu Vladimira Kalašina i Tijane Goranski. Dečak se ponašao čudno tih poslednjih godinu dana, sedeo je u mraku, pričao sam sa sobom, razmišljao o smrti. Na kraju je predložio Igoru, Katarini, Alekseju i Olgi da prizivaju duhove. To su iste večeri i uradili, negde oko ponoći. Svi su doživeli napad tokom tog rituala. Šta se tačno dogodilo, niko ne zna. Ujutru su svi pronađeni mrtvi. Svi su se obesili, Katarina u svojoj sobi, Igor u dvorištu, Aleksej i Olga iza kuće, a Andrej u kući, u dnevnoj sobi, na mestu gde su oni tada sedeli.Istog dana Tijana je sebi oduzela život na isti način, na tavanu. Da stvar bude gora, tog dana je bila godišnjica njihove smrti, 31. oktobar 1865. godine. Iako su svi mrtvi, niko od njih nije napustio svoju kućui toga su njihove porodice svesne.
Kako ona zna sve to, zanimalo ga je. U knjizi je pronašla fotografiju koja je postojala i u školi. Isto tako portret koji postoji u knjizi je portret Andreja, koji je i bio na fotografijama. Juče je otišla u školu i raspitivala se o deci sa fotografija. Tamo je saznala sve što mu je sad i ispričala. S obzirom na to da se sve vrtelo oko te knjige, hteo je da je pogleda. Nažalost, to više nije bilo moguće. Knjigu je odneo Vladimir juče. Srela ga je pred kapijom nakon što se vratila. Uzeo je knjigu i otišao. Pritom, dosta ju je zbunio kada je pitao zašto su otvarali tavan. Sergej nije ni znao da je tavan otvarala i setio se Vladimirovog upozorenja.
Pošto su sada oboje bili svesni da imaju duhove u kući, odlučili su pozvati sveštenika kako bi iste proterali iz kuće. To su i uradili.Trebalo je da dođe uveče. Iako su sve znali, Sergeja je zanimalo jedno, zašto je soba na spratu pod katancem.
Sveštenik je došao oko 22 č. Sve je bilo spremno, kadionica, sveta voda, krst i „Biblija”. Svi su se okupili u dnevnoj sobi. Ritual isterivanja duhova je započeo. Sergej je Nikolaja držao pred sobom. Elena je stajala prekoputa njih i samo ih gledala. Na samom početku je sveštenik počeo da čita „Bibliju”. Ostali su se konstantno ježili. Sveštenik je po sobi prskao svetu vodu. Sergej iElena su zatvorili oči. On je držao Nikolaja čvrsto koliko je mogao. Dok su slušali sveštenika, slušali su i ostale zvukove. Sto se pomerao, kvaka na ulaznim vratima se tresla, stolice su bacane i zavese su letele. U momentuSergej je osetio neki bol. Kao da ga je nešto udarilo. Iako su oni bili u dnevnoj sobi, čula se škripa i udarac na spratu. Oboje su otvorili oči. Sergej je kroz ulazna vrata video nešto čudno. Duh iz kuće prekoputa je divljao. Ljuljaška se pomerala neverovatnom snagom. Svetla iz svih soba su treperila. Kapija se tresla.
Čim se sa čitanjem stalo, čuo se izuzetno jak krik u dnevnoj sobi.To je bio Andrej, bili su sigurni. Uz to sve stvari koje su se pomerale, sada su poletele u vazduh. Tu scenu su gledali i Sergej i Elena, dok su Nikolajeve oči bile zatvorene. Međutim, nakon nekoliko sekundi kao da je zvuk počeo da se deformiše. Ubrzo su shvatili i razlog toga. Nije se čuo samo Andrejev krik, već i krik ostale dece koja su umrla pre godinu dana. Kao da su i ona proterivana. Sve je stalo. Stvari su pale na pod. Sergeja su bolela leđa.Andrejev duh je bio proteran.
Posle toga otišli su na tavan i ponovili ritual. Sve je urađeno isto samo što je reakcija bila drugačija. Pomerala se samo jedna stvar, pokrivač na ogledalu. Nekoliko sekundi se pomerao malo, da bi u jednom trenutku samo poleteo sa njega, kao da ga je vetar oduvao. Ogledalo je sada bilo otvoreno. Dok su slušali čitanje „Biblije”, pojavila se pukotina. Kroz nekoliko sekundi je prekrila celo ogledalo. Pred sam kraj rituala čuo se ponovo krik. Ovog puta bio je Tijanin. On je postajao sve jači i jači, toliko da su se od siline svi komadi ogledala razleteli po tavanu. Krik je prestao, a oni su završili ritual. Tijanin duh je sada bio isteran, kao i Andrejev. Sada su konačno mogli da se opuste, znajući da im je kuća čista.Sveštenik je nešto pre ponoćiotišao iz kuće.
Sergej i Elena su se spremali za spavanje, pošto su prethodno Nikolaja odveli u sobu.Sergej se presvlačio kod kreveta, kada ga je Elena zaustavila.Nije znao o čemu je reč. Prišla mu je i dodirnula leđa. Osetio je blago peckanje.
„Duž celih leđa imaš posekotinu.”
Zbog toga je osetio bol tokom proterivanja. Otišli su zajedno u kupatilo ne bi li mu previla leđa. To je, verovali su, bila cena oslobođenja.
Rano ujutru oboje su se probudili poprilično vedri i rasterećeni. To stanje nije dugo trajalo. Izašli su na terasu i imali šta i da vide. Na terasi kuće porodice Vladimirovvisio je obešen momak. Oni su bili prvi koji su to videli. Prvi su obavestili policiju. Oni su došli sa lekarom. Tek po dolasku policije porodica je saznala šta se dogodilo. Iz kuće su izašliGoran i Anja Vladimirov, roditelji. Obesio se njihov stariji sin, Lav. Skinuli su telo i odneli ga.
Popodne Sergej je ostao kući. Nije mogao da ide na posao. Prisetio se jedne stvari, juče, dok su sa sveštenikom prolazili kroz sprat, primetio katanac na podu, pored vrata. Ovo mu je bila idealna prilika da konačno sazna šta se dešavalo u toj sobi. Otišao je gore gotovo bez trunke straha. U sobi nije bilo gotovo ničega. Samo je na njenom centru stajala ploča kojom su deca prizivala duhove. Izašao je iz sobe i zatvorio vrata.
Pre podneva se Elena vratila iz škole. Sergej joj je rekao da je katanac spao sa vrata na spratu. Oboje su verovali da je to bila Andrejeva soba. Gotovo da više nije ni bilo sumnje u to.
Popodne je u kuću došao Vladimir.
„Zašto ste zvali sveštenika?”, pitao ih je.
To pitanje im je bilo pomalo čudno. Bilo im je nelogično. To nisu smeli da urade, a objasnio im je i zašto. Pre svega niko od njih dvoje im nije smetao. Postojalo je veliko prijateljstvo među decom dok su bila živa. Iako su njihovi duhovi ostali u kućama nakon smrti, to nikome nije smetalo.
„Kako su ljudi znali da su to njihova deca?”, pitao ga je.
Svega dva dana nakon sahrana u kućama svih porodica se desilo nešto čudno. Rano ujutru su primetili natpis na ogledalu:„Uvek ćemo biti tu”.
„Zašto se Tijana ubila?”, usledilo je pitanje.
„Ubila se jer nije uspela da zaštiti Andreja.”
„Ako prisustvo duhova nikome nije smetalo, zašto je onda hteo da prodao kuću?”, pitanje se pojavilo samo od sebe.
On je skoro godinu dana razmišljao da je proda, a razlog je bio prost, padalo mu je teško što su oboje bili mrtvi. On jeste bio jedini koji je prodao kuću, ali je on i jedini koji je izgubio još jednog člana porodice. Savetovao ih je da budu oprezni. Sada su, nakon isterivanja duhova, podložni napadu ostalih duhova iz drugih kuća.
„Smrt Lava Vladimirovog nije slučajna”, poručio im je i otišao iz kuće.
Ovo ih je malo uznemirilo. Sergej je nakon razgovora otišao u školu ne bi li doveo kući Nikolaja.
Predveče svi su krenuli na spavanje. Elenu i Sergeja je poprilično zbunila Vladimirova poruka. Imali su neki loš osećaj. Zbog njega nisu mogli da spavaju nekoliko sati. Oboje su zaspali tek posle ponoći. Pritom,Elena je iz straha nekoliko puta obilazila Nikolaja.Elena se ponovo probudila oko 4 č. Izašla je iz sobe i otišla kod Nikolaja. Njega nije bilo u krevetu. Veoma se uplašila. Mislila je da će ga pronaći u kupatilu. Ipak, tamo ga nije bilo. Strah je postajao sve jači. Otišla je na sprat i videla ga kako zuri u vrata tavana. Uhvatila ga je za ruku i odvela nazad u krevet.
„Ne smeš više odlaziti na drugi sprat”, opomenula ga je.
„Ali zvao me je.”
„Ko?”, pitala ga je veoma uplašeno.
„Lav Vladimirov”, rekao joj je, „Sanjao sam ga.”
Posle ovoga je ostala uz njega. Nije htela da se više razdvajaju.
Sergej je ustao veoma rano. Najpre je primetio da nje nema. To ga je zbunilo i uplašilo. Uplašio se za Nikolaja. Otišao je u njegovu sobu i osetio olakšanje kada ih je video. Probudio ju je. Oboje su otišli na terasu. Ona je bila veoma umorna i uplašena.
„Zašto si bila u njegovoj sobi?”, pitao ju je.
„Videla sam ga sinoć pred vratima tavana, kud ga je pozvao Lav Vladimirov, koga je prethodno sanjao.”
Vladimir je bio u pravu, shvatili su oboje. Dok su pili kafu, primetili su Gorana Vladimirovog kako ispred kuće postavlja znak„Prodaje se”. Zbog ovoga su se oboje ježili. Na neki način smatrali su se krivim za ovu tragediju. Da nisu zvali sveštenika i isterali duhove, Lav bi i dalje bio živ.
Pošto je Elena bila preumorna, ona je ostala u kući, aSergej je odveo Nikolaja u školu, da bi potom otišao na posao. Elena je morala malo da odspava. U snu se probudila. Bila je i u snu u kući. Otišla je u dvorište. Šetala se kratko. Kao da je čula nešto. Čula je poprilično hrapav glas. Nešto joj je pričao, ali nije bilo razgovetno. Ponavljao je jednu rečenicu koja je svaki sledeći put bila sve razgovetnija.
„Dođi na tavan.”
Polako se okrenula ka kući i pogledala u tavan kuće. Polako je krenula ka kući. Prošla je nekoliko koraka kada se probudila. Ovo ju je veoma uplašilo. Iako je još uvek bila pospana, nije smela da zaspi, od straha.
Predveče je Sergej došao kući. Najpre je otišao u Nikolajevu sobu kako bi se uverio da spava. Ipak, bilo ga je strah da ne sanja ponovo Lava. Sa druge strane, bilo mu je lakše jer je Elena spavala sa njim. Otišao je i on u krevet. Sanjao je gotovo isti san kao i Elena. Probudio se usred noći. Iz straha je otrčao u Nikolajevu sobu. Nije ga tamo bilo. Uspaničeno je probudio Elenu. Tavan, prva stvar koja im je oboma prošla kroz glavu. Oboje su otišli do tavana. Postavio je merdevine i otključao vrata. Stajao je gore nekoliko sekundi dok nije pao unazad. Od pada je izgubio svest. Probudio se na podu u hodniku. Oko njega su se kretali bolničari i policajci. Pored njega sedi Elena, grli ga, vrišti i plače. Nikada neće zaboraviti prizor koji je video na tavanu, Nikolaj visi obešen o dasku, bez očiju. Telo su odneli, a njih dvoje jedva smirili.
Od toga je prošlo deset godina.
„Kako se popeo gore, kada su merdevine bile sklonjene, ključ je bio u njegovoj sobi i šta mu je iskopalo oči?”, rečenica je koja mu je za prethodnih deset godina nebrojeno puta prošla kroz glavu. Poslednjih pet godina je živeo sam, Elena je u međuvremenu završila u psihijatrijskoj bolnici, u kojoj je ubrzo i umrla. Iako nije bio mnogo star, osećao je da se i njemu bliži smrt, jer već nekoliko noći sanja Nikolaja koji ga zove na tavan.
Autor: Vuk Đorđević, učenik Gimnazije „Svetozar Marković”, Niš
Ilustracija: Maja Aćimović