Кишни дан се отегао и чинило се да казаљка никада неће пребацити дванаест. По мокром друму клизило је једно возило. У њему се налазила породица. За воланом је био тата који је добио отказ и због посла морао да се пресели у други град. Морао је да издржава своју жену и десетогодишњу ћерку. Лутали су по периферији града тражећи неку кућу која је била на продају. Проблем је био у томе што је буџет био баш мали, нису могли да бирају.
Клизећи друмом, све више су залазили у неку шуму. Одједном се на блатњавом путу појавио знак. Знак је био накривљен, обојен жутом бојом, а по њему су била ручно исписана слова, која су већ почела да бледе: УСТАНИЧКА УЛИЦА. Мама је хтела да се врате јер је видела да се ћерка мало уплашила, али тата је био упоран, хтео је да нађе ту кућу по сваку цену. Нису се још дуго возили када су наишли на једну стару, трому, већ трошну кућу. Била је сабласна,чак је и татупочела да подилази језа. У дворишту је био окачен знак. Висио је око зелене зарђале капије. Писало је: КУЋА НА ПРОДАЈУ. Нигде није било назнака ко ту живи. Тата је изашао из аута. Тада се појавио неки човек њему иза леђа. Тата је поскочио, али је сабрано рекао:
‒Господине, ми желимо да купимо ову кућу.
Човек га је погледао и рекао да може одмах да уђе у њу. Тату је забринула брзина којом је човек само одшетао одатле, оставивши тату да размишља о свему томе. Пошто нису имали куд, морали су да се уселе у њу. Упитници у глави морали су да направе места другим бригама. Нису имали нешто много ствари, то су углавном биле неке торбе. Отворили су капију, која је гласно зашкрипала, као да је обавештавала да је неко опет ушао у двориште. Корачали су кратким корацима бетонском путањом. Киша је добовала по прљавом крову. Ускоро су стајали на улазу у кућу. Девојчица је грлила своју плишану играчку.
‒Да ли морамо баш овде да спавамо? ‒рекла је девојчица тихо и повукла тату за руку.
Врата су била висока и изграђена од храста. Тата их је гурнуо,а она су зашкрипала. Звук је одјекивао целом просторијом која се простирала испред њих. Унутра је било мрачно. Тата је упалио лампу на свом телефону. Око њих је било пуно паучине и било је сабласно. Кретали су се полако кроз просторију са високом таваницом. На централном делу степеницесу се завијале у спиралу и водиле ка спрату. Попели су се на спрат. Прозор је био отворен, а завеса је лепршала око њега. На старом тепиху су се видели отисци копита и људскихкорака. Породица је била зачуђена призором. Наставили су да се крећу и наишли су на нека врата. Ушли су у собу која је имала кревет и један камин. На кревету је била чиста бела постељина која је мирисала на старо. Имала је мирис старе хартије.
‒ Овде ћемо да преноћимо ‒ саопштио је тата.
Узео је папир и шибице небили запалио ватру у камину. Поред камина била је једна стара кофа са нешто цепаних дрва, тако да нису морали да иду напоље по њих. Блесак ватре обасјао је собу. Осветлио је сто од ораха у углу. Био је веома прашњав, али подлога као да је редовно брисана и коришћена. На њему су стајали папири, дневници, свеске, нацрти неких зидина и поља. А на зиду изнад стола стајала је слика Карађорђа. Испод његове слике било је угравирано крупним словима: КОЈЕКУДЕ. Тата је узео папире и почео да чита дневник. Једва је препознавао слова танког рукописа, који је био прилично нечитљив. Листао је и листао. Све су то били давни датуми још из 1805. године. Када је дошао на последњу страну, испустио је дневник од ужаса. Мастило је још увек било свеже. Тата је могао да га размазује по папиру. Неко је то написао недавно. Толико се уплашио да је вратио дневник на место где је био и придружио се својој ћерки и жени у кревету.
Лежали су ћутке јер нико није могао да заспи. Гледали су у белу таваницу која је сада била ниска у односу на просторију на улазу. Изгледало је као да се таваница све више и више спушта. Ватра је у камину престала да гори. Тата је погледао у слику на зиду, али у мраку није могао да разазна ништа,као да је слика сада била празна. Соба је била мрачна, па се није узрујао због тога. У том тренутку букнуо је жар и соба се опет нашла у светлости. Тата је скочио на ноге право из кревета. Почео је да паничи јер је све стварно, портрета стварно нема. Пробудио је и остале. Нису знали где ће, па су одлучили да ипак остану ту где јесу. Одједном је почело да се чује нешто што је допирало са таванице. Као топот коња, као да је цела војска била на тавану. Одједном је почело да се чује гласно галопирање коња. Тада је све утихнуло и чуло се само каскање једног коња. А онда је све преузела тишина. Неко је викнуо ЈУРИИИШ, и почела је да се чује пуцњава из кубура, ломљење метала и копаља, као да се одвијао рат на њиховом тавану. Опет је све престало, па се чуо последњи хитац из кубуре и све је занемело. Породица се стварно уплашила, девојчица је била на ивици суза.Татукао да је нека сила вукла до места где је стајао дневник.Почео је да га листа и видео да је написан неки број на последњој страници: 43. Нису знали шта би требало да представља тај број. Морали су да побегну, те су појурили ка вратима. Врата, нажалост, нису пуштала никога напоље. Била су толико заглављена да ни отац није могао да их отвори. Нису знали шта да раде. Онда им се следила крв у жилама, јер су видели број своје собе. Четкицом је црном бојом веома непрецизно на вратима било написано:43. Тата је почео да листа свеску, али узалуд, ништа није могао да схвати. Све су то били тајни знаци или нека места и оружја. Плашило га је то што је на последњој страници био написан само број и ништа више. Топот коња се поново чуо. Сада нису били на таваници. Могли су да их осете под ногама. Одједном је кроз зид прошла нека густа магла и испред њих се појавио коњ са својим јахачем. Јахач је сишао са коња и пришао породици која се сакрила у ћошку.
‒Где кријете Турке?Одмах говорите! ‒ одјекнуло је нестварним гласом. Кубура му се зацрвенела за појасом. Ухватио се ручердом за њу. Загладио је бркове. Уперио је своју кубуру у девојчицу. Ваздух у соби постајао је све гушћи и гушћи. У тренутку кад је набрекао од густине, улетео је још један коњаник и одбацио Карађорђа.
‒ А ту се кријеш, Црни Ђорђе, Карађорђе! ‒ узвикну човек који је управо пристигао. Тада је у соби настала права збрка. Карађорђеје извадио своју кубуру и опалио из њена човека са чалмом на глави.
Тада је све нестало, као када гледате филм и нестане струја. Породица је лежала на кревету, али не оним редоследом којим би требало да су легли. Погледали су се сви. Договорили су се да забораве на оно што су видели. Овог пута запечаћена врата су се отворила. Извидели су ситуацију напољу у ходнику. Није било никога. Кренули су ка степеницама. Тамо је стајао неко и посматрао их. Почела је да их подилази језа. Црна прилика почела је да корача ка њима. Чули су се одјеци тешких војничких чизама. Породица није имала куд. Пошли су ка њему. Тата га је тада гађао парчетом дрвета које је нашао. Црна прилика се разбила у пепео. Почели су да трче ка излазу. Одједном је за њима појурила читава војска наоружана до зуба. Полако су их сустизали. Девојчица је још јаче стезала свог меду док је трчала. Тату је сустигла војска и нестао је међу њиховим копитама. Чуо се језиви поклич:УБИЈТЕ ТУРЧИНА.
‒Неее‒ вриснула је девојчица. Мама ју је ухватила за руку и појуриле су ка колима. Тада је мама запела у блату у дворишту, а војска Карађорђа се све више приближавала.
‒Бежи и спаси се док још можеш! ‒ викнула је мама.
Кроз двориште је прелетела кубура коју је девојчица замало избегла. Девојчица је вукла маму из све снаге, али није јој било спаса. Мама је викала БЕЖИ све време. Девојчица је погледала у кубуру и узела ју је. Потрчала је ка шуми што је брже могла. Ускоро више ништа није чула иза себе. Видела је да је у дворишту заборавила свог меду. Бризнула је у плач…
Старица је пустила сузу док је сама седела у својој колиби на крају села. Гледала је кроз прозор и држала нешто. Нешто са црвеним сјајем: Карађорђеву кубуру. Гледала је у даљину.
‒Вратићу се ја по свог меду, Карађорђе, и понећу и кубуру. Буди сигуран у то…
Аутор: Сергеј Јовић I3, Гимназија „Бора Станковић” Ниш
Ментор: Данијела Петровић
Илустрација: Маја Аћимовић
Predivno.