Ана Петровић је студент прве године Србистике Филозофског факултета у Нишу, члан ККФИЛФАК-а и стваралац који се подједнако успешно сналази и у прозном, и у поетском изразу. За почетак, доносимо вам две приче наше драге Ане.
Пролазност
У среду сам заборавила своју јакну на аутобуској станици. Данас сам већ километрима удаљена од тог места и те клупице на којој сам седела са истом том јакном коју сам дрхтећи држала у левој руци, док сам десном руком држала цигарету и трудила се да смирим тремор и постојећу нервозу.
Вечерас ћу донети битну одлуку у животу, али пре тога ћу попити јаку турску кафу са доста млека. Спавала бих након испијања кафе, али немам времена. Вечерала бих, али немам времена. Причала бих, али немам пустог времена!
Какав је то несклад између сунца и месеца, обданице дана и ноћи, вриска и тишине?
Преко дана сам заузета, препуна обавеза, разних активности, док ноћу, малтене чим падне мрак, ја остајем сама у тишини… И онда ћутим и гледам у празно у једну тачку коју сам угледала на зиду моје сиве собе… И онда и даље ћутим и гледам у њу нетремице. Она се затим продубљује улазећи унутар зида, стварајући све већу рупу и чинећи један узак тунел на чијем се крају навире један мали, једва видљив оком, зрак светлости. Након тога се враћам својим уобичајеним радњама… хипотеза је да сам патетична и песимистична, али суровост овог света ме гађа својим оштрицама и бодљама без милости и све ми се чини да одустајем, немам снаге да се борим против ветрењача. Тежим све више странпутици, док ме онај малени зрак упорно држи за руку и никако да ме пусти.. А ја свакога дана очекујем тај пад и сањам да сам на неком бољем месту. Сањам да вратим време, да променим део мог живота.. Лажем! Заправо сањам да се вратим на ону станицу, баш на ону првобитну клупицу са оном прашњавом јакном у руци коју бих овог пута држала чврсто, без икаквог дрхтања и страха. Можда бих је у неком тренутку заиста испустила, али бих се осврнула за собом и покупила је…
Немам више ни ту офуцану јакну, стару нешто више од седам година коју нисам скидала, коју сам обожавала. У животу сам изгубила све што сам волела, као и човека кога сам управо данас, након испијене турске кафе оставила и отишла… Не бринем ја за њега, снаћи ће се он… Ал’ да ли ћу и ја?
Вертиго долази по мене увек ноћу, те немирне ноћи пуне кошмара ме сустижу и увлаче све дубље и дубље… Пружам и даље отпор, али полако тонем. Изгубила сам се у магли и лутам без циља… И све то због те одвратне јакне…
Јер баш та јакна је била мој зрак!
Странац
Зидови са два прозора. Светлост се провлачи кроз пукотине задимљеног стакла на прозорима. Ваздуха готово да и нема. Не чује се дисање, превише је тихо, мртво… Већ је подне, а ролетне нису подигнуте, просторија је и даље мрачна. На столу се налази безброј полупразних чаша и флаша, има их и покрај прозора, на кревету, поду, чак и на полицама… Пикавци су свуда по соби, ствари разбацане на све стране, каблови, ту је и један скупоцен сат, а поред њега кеса препуна повраћки.
Будим се због јаког бљеска светлости која ми ствара страшне главобоље… Капирам да сам доста попила, а флашица са водом која је поред мене ми то потврђује. Покушавам да препознам где сам, али ниједан детаљ ми се не чини познат од превеликог хаоса.. Пажњу ми скреће девојка која лежи на поду, али је не препознајем, па и не покушавам да је дозовем. Глава ми је тешка, умор је присутан да бих устала, па настављам да лежим док ме не прође. Рукама додирујем чело јер имам осећај да дрхтим, да ме хвата нека грозница, неко лудило… Презнојавам се, а са мене тече вода обојена мојом јаком шминком. Шминка је била размазана много пре, па нисам толико марила. Скидам кошуљу и видим да је сва изгужвана и поцепана. Збуњена сам… Откривам покривач са себе и схватам да сам без ичега… И даље не разумем шта ми се десило. Хвата ме нека језа, осећам страх.. Посматрам своје тело и примећујем неке модрице, вене су ми избушене иглама, анорексична сам… Ово је кошмар, сигурна сам да сањам!
Устајем до девојке која и даље лежи на поду у истом положају и покушавам да осетим пулс, али њега нема.. Мртва је! Сада сам сама у соби са беживотним телом и очекујем да ми се врати изгубљено сећање… Тражим телефон, али га не налазим, затим покушавам да отворим врата, али узалуд. Немам снаге ни да вичем.. Долазим до прозора и тек онда схватам да оно нису ролетне, већ решетке.. Шокирана призором, окрећем се ка оном телу и не видим више тело странца… Видим себе!
Лице ми се озари, не осећам више бол… Осећам само слободу… Бесконачну. И смејем се… Искрено и јако! Јер све могу да ми одузму, али достојанствену смрт никада.