Историја Ниша испричана језиком позоришта нуди нам нови поглед на не тако давну прошлост, која је у великој мери обликовала не само нашу будућност већ и нас саме. Представа „Врана у пауновом перју”, рађена по мотивима романа Владимира Вучковића, у режији Марка Торлаковића, приказује однос кнеза, касније краља Милана Обреновића и Лене, кћерке богатог нишког трговца, жене која, иако није племићке крви, има срце јунака, а њена снага огледа се у љубави‒према родној груди, народу, граду и владару.
Сваки од ликова са којим ћете се сусрести у овој представи важан је за причу, али и за сам Ниш. Иако вам се на први поглед може учинити да су сви ти ликови остали у прошлости, ако пажљивије погледате у њихова лица, могу вам се учинити позната и блиска, јер ћете у њима препознати људе које свакодневно срећете ‒ људе пожртвоване, људе храбре, људе пркосне, људе подле, а опет људе. Док се ликови смењују на сцени, а гледалац упознаје једног другачијег кнеза, који се разликује од оног храброг војсковође, ослободиоца, владара, нежног и заљубљеног, а опет, као што је и свако од нас, грешног. Ово није само представа о љубави, већ и о похлепи, лицемерју и издаји, пресвега о лекцијама које је историја склона да нас натера да поновимо, све док из њих не извучемо поуку.
Спој старог и новог (искусних и младих глумаца), верно дочараних костима, пажљиво осмишњеног сценског покрета који глумци изводе без грешке, наизлед оскудна сценографија и игра светлима која се може протумачити као долазак новог доба, чини ову представу другачијом од оних на које смо, можда, до сада навикли и предвиђа јој „дуг позоришни живот”, најављујући ново доба и за нишку сцену.
Представа почиње страдањем, а њиме се и завршава, што опет није случајно, али кренимо од почетка. Прота, чији лик тумачи Стефан Младеновић, „плете” читаву причу и под својим светим скутима кује страшну издају. Наизглед брижан и пожртвован, свештеник није онакав каквим се чини, те у његове добре намереиспрва не сумња ни сам гледалац, а томе у великој мери доприноси његова личност, која одише спокојством и ауторитетом. Публика иде дотле да за проту, односно свештеника, проналази оправдање (њега Русија уцењује животом његових синова) јер човек који проповеда реч божју не може бити зао, чак и онда када сам исповеда свој грех, и, не могавши да поднесе кривицу, чини један – по светој књизи најстрашнији.
Свештеник ће бити тај који ће чувати тајну љубавника, кнеза и лепе кћери трговца, што је пракса какву смо много пута сретали у бројним књижевним делима, али су његови интереси у овој причи другачији. Кнез, кога у представи игра Андрија Митић, приказан је као млад, нежан и полетан, па чак на моменте и плаховит, а млади глумац је то верно дочарао. Доста је другачији од оног у историјским записима по којима га памтимо, те бисмо кнеза могли замислити као Андрију. Симпатије публике побрао је када се појавио у раскошном црвеном костиму, и сам попримајући у лицу боју своје свечане одоре при сусрету са Леном, чији је врцави карактер и бритку памет дочарала Милица Филић.
Осећајући понос јер се српски кнез заљубио у лепу Нишлијку, њихову суграђанку, саосећала је нишка публика са младим паром, несвесна историјског јаза који их дели, бар у та два сата.Нису били свесни, чини се, ни краљице Наталије, можда због тога што она није ни била на сцени, а можда и зато што су навијали за љубав ослобођену стега власти и политичких односа. Политика се ипак умешала и у љубавну причу, јер ово и јесте прича о историјским приликама крајем деветнаестог века.
Представа показује да, иако се време мења, историјске прилике остају исте, те да ће се увек наћи они који желе да узму оно што им не припада, правдајући своју похлепу вишим циљевима. Ако ли само погледате лепезу ликова од свештеника (Стефан Младеновић) који издају сопствене земље и народа правда тиме што штити синове; зеленаша; преког полицијског инспектора, па и самог трговца (Марко Павловски) који ће жртвовати саму кћи зарад стицања већег иметка и злата, па чак и ако то значи да је приморана да буде наложница турском паши или удата за човека ког не воли; инспекторове жене (Братислава Милић) која је његовим стрељањем приморана да сама храни петоро деце, иако је њен супруг то до сада чинио на несрећу туђих породица; несрећне Ромкиње Челебије која забавља једнако несрећне госте у кафани до раних јутарњих сати, не би ли зарадила за кору хлеба, продајући сопствено тело и душу.
Кључни моменат у представи који поново налази упориште у књижевној пракси, што и не чуди, јер је сама представа настала на основу књижевног текста, јесте моменат покајања који се најјасније види у моменту када похлепног зеленаша/озлоглашеног инспектора одводе на губилиште. Свестан да му се смрт приближава и да ће на тасу истине превагнути греси, он моли за милост коју није имао према сопственим жртвама. Лик грешника који се сетио Свевишњег упоследњим тренуцима живота, а кога је вешто дочарао Марко Павловски, умногоме подсећа на Камијевог Странца. У том тренутку самоспознаје ми заправо схватамо колико је болно везан за живот, иако сем материјалног нема ништа друго, јер у последњим тренуцима нема никога ко би га држао за руку и одагнао страх. Сам и огољен, и то буквално, Павловски нам је дочарао човека неспремног да се суочи са оним што следи, док страх избија из сваке његове поре, а у очима се полако гаси сјај, док публика зауставља дах баш у моменту када грешник издахне.
Несрећа, кажу, не долази сама, те тако ни ова трагедија није била случајна, већ планирана. Плaмен освете пламтео је у душама оних који су желели крв кнеза, а пролили крв невине жене, невине јер су њену судбину (пред)одредили други, а грешне јер је исти грех починила из љубави, а из љубави и погинула. И напослетку невино проливена крв довела је до проливања нове крви онога који је све и започео, чиме је циклус затворен, а када се тешка позоришна завеса спустила, а аплауз и овације утихнули, остала је једна непоречна истина ‒ судбина обичног човека зависи од моћника.
Јелена Јоцић
Фотографије: Никола Милосављевић