Koristeći kao predložak pesme grčki mit o okovanom Prometeju, krivim jer se usudio da od bogova ukrade vatru i podari je ljudima, Nina Kostadinović progovara kroz stih. Stihovi pesnikinje inspiracija su za fotografije Jovane Denčić, koja ih propušta kroz prizmu foto-aparata, nudeći nova čitanja.
Prometej na pepelu
Ako, ako, smejte mi se,
Vi pokvarena gamadi crvljivog sloja,
Čija krv struji kao i moja,
Ali ja nisam kao vi!
Smejte se jadnome Prometeju
Ali nemate prava,
Krvničke zveri
Dok vaše metalne ruke cede duše mojih braće i sestara, Sve dete do deteta
Čija krv struji kao i vaša,
Ali oni nisu kao vi.
Za njihove duše po trunka pepela Na mestu gde ste Nebesima pevali pesme, Ali Nebesa ne prihvataju ubice i decogube metalnih srca.
A vi, posmatrači,
Glave lakoverne,
Očiju razgoračenih od straha,
Čuvajte decu kad već niste nas,
Jer je vreme kompromisa prošlo.
A sećam se dobro,
Jer stare rane ne idu nikad,
Da je kamen gradio kule,
A kule zatvor,
A u zatvoru,
Deca.
Pa i ja sam bio dete
Nečiji sin, nečije dete,
A to dete je mrtvo i ne zove se mojim imenom
Koje ruši, pali i razara
Pa i ja sam nekad bio dete
U zatvoru jer sam bio
Dete
Ali dete koje nije vaše.
Ali ljubavi još ima, a to je On,
On čije su ruke grlile i lečile,
On što je čekao, on što nije trebalo da zna za krv među zidovima, On koji je ljubav.
Pa neka mi se On smeje,
Pa neka On sija jače od ove vatre oko nas
Pa neka mi On sudi
I On je ljubav i ja Ga volim.
Jer i On mene voli. I ako umrem sada, umreću od njegove ruke i njegovog metalnog noža Na pepelu svojih braće i sestara
A on šapuće: „Siroti moj Prometeju...”
I u njegovim rukama krvi u zidovima nema.
Nina Kostadinović
Fotografije: Jovana Denčić