Инспирисан лепотом Јажиначког језера и нетакнутом природом која га краси, као да жели да га скрије од радозналих погледа, јер само она зна његову тајну, Никола Ђорђевић је, водећи се давним митом, понудио разрешење загонетке. У дубине кристално чисте воде сместио је госпу која је његов чувар и заштитник, а чији ће вековни мир пореметити случајни посетилац. Фотографије Јажиначког језера забележила је Анђела Цветковић, а млади писац фантастике понудио је причу.
Пастир облака
Анан је журио преко поља, не осврћући се. Ветрови још увек нису јењавали, и морао је да их смирује док је ишао у правцу праскозорја. Овако рано, само су се пастири са Висоравни могли видети на непрегледним пољанама како повијени под налетима ветра грабе брзо ка својим шталама и торовима у којима се назирала стока. Анан, један од тих пастира, данас пак није имао посла око стоке, што се ретко дешавало. Навикао је он на пастирски живот, због тога што сви његови одувек и чувају стада оваца на Висоравнима, те су ови моменти предаха били колико добродошли, толико и страни. Анан је данас требало да пошаље поруку, прву праву поруку, назад у своје село. Мали поветарци поигравали су на његовој коси, петљали му се у огртач и мрсили му траву пред ногама, а он их је слушао како се кикоћу и није превише томе придавао пажњу. Само оне Стихије, како су мале духове ветра називали у остатку Амадора, које би му директно дувале у лице, са осмехом и полузатворених очију скретао је, издишући у ритму са њима. Једном Ветропиру, какав је био Анан, није било допустиво да изгуби дах и прекине да општи са духовима ветра који су се ковитлали свуда око њега. Ипак, није ни слутио да ће му се то данас прву пут и десити. Док је пролазио крај последњих обора својих суседа овде на ветрометини, суочио се са непрегледним ливадама и сунцем које само што није промилило и разлило се преко њих. Стихије су прелетале преко траве, савијајући је и правећи таласе преко ливада и да Анан није могао да чује њихов смех вероватно би помислио да је у некој смарагдној води која је само местимично била истачкана цвећем у свим бојама. Када је сунце напокон превалило хоризонт и почело да свему око Анана даје златну боју, он је већ био превалио већи део пута до једне од Ветроносних кула. То су биле ониже куле направљене од наслаганог камења, свега неколико стопа у висину, ретко када више од човека, које су по себи имале разна удубљења од ветрова који су их ударали генерацијама. На њима су једино расли лишајеви како је било које друго семе које би ту доспело било одувано када су духови ветра играли око камених стубова. Анан је пришао кули која му је сезала до груди, и почео напрегнуто да слуша. Запамтио је он поруке које су му остали пастири поручили да пренесе њиховим породицама. Стари Келек је својима поручивао да ће ове године раније вратити стадо кући, његов отац је Анановој мајци слао списак намирница које фале овде на појатама, а које би могли да продају осталим пастирима. Анан није видео своју мајку, Адану, од прошле зиме, јер није ни могао да силази са Висоравни натраг у село. Крај брата и оца, а сада и због задужења Ветроноше, целе године морао је да брине о стоци. Прешао је преко још десетак порука које је био научио напамет и наставио да ослушкује. Поветарци, који су се стално провлачили кроз урезе у каменој кули, завијали су када би се окрзнули о камен који је њихов звук појачавао, нису испрва обраћали пажњу на Анана јер је он престао да дише. Морао је да чује и схвати ритам ових Стихија пре него што буде почео. Трен касније, када је ухватио њихов ритам почео је да дише дубоко. Сваки удах којим је испуњавао своја плућа и сваки издах који би зашиштао у његовим устима дозивали су духове, који су кренули да се крећу у истом ритму са Анановим дисањем. Како је постајао свестан сваког од њих, до ушију поче да му допире какофонија гласова, који су се појачавали са његовим издахом а утихнули би док је он узимао ваздух за следећи удисај. Реаговали су добро на његова упутства, барем се њему тако чинило, па је почео да мења ритам дисања док је рукама пратио покрете свог даха како не би изгубио такт. Анан не би могао да објасни како звуче гласови ветровитих Стихија никоме ко и сам не може да их чује. Било је то као хиљаду шапата које чује али чија су каденца и ритам били у савршеној спрези са њим. Њихове је позиве и поздраве брзо прихватао и кроз напрегнут разговор покушавао да види који међу њима би желели да пренесу његове поруке. Како су духови ветра, који су били ношени самим ваздушним струјама, стално пролазили крај Анана, знао је да ће морати да ослушкује добро и концентрише се само на оне који су ово већ радили или којима би то било примамљива ствар. Све оне који су му само одмахивали, терали га да узлети заједно са њима, који су хтели да игра вечне ветровите игре са њима, морао је да игнорише колико год га је интригирала помисао на све оно што би могао да уради у спрези са духовима. Шта би све могао да сазна од оних који су долазили издалека, ношени на топлим јужним струјањима. Потрајало је док је Анан успео да, не губећи фокус свог дисања, ступи у конекцију са онима који би пренели поруке које је имао за њих. Свакако ће хватачи ветра да их ухвате, па није бринуо да ли ће поруке стићи до села, већ у ком облику. Потрудио се да тим малим бићима која су причала о ваздушним играма и потезима ветрова на којима су јахали објасни важност тачних гласова и речи које би требало да пренесу. Са духовима је увек било лакше када би им се предочило струјање ваздуха и којим ритмом би оно било изговорено. Значење људских речи њима нити је било битно нити је било довољно разумљиво да би им се тако приказале. Зато је Анан са њима говорио о стварима које су им познате. Када је завршио сунце је већ потпуно било изашло иза обзорја и он одједном поново постаде свестан тла и тежине сопственог тела. Каткад му се дешавало да, када је у конекцији са ветровитим Стихијама, заборави на сопствену тежину. Онда му се заврте у глави и на тренутак тло поче да му измиче, па се Анан ухвати обема рукама за камену кулу пред собом и поче лакше да дише. Дубоки и брзи дахови у њему су изазвали уобичајену реакцију, поготово када је у питању тако млад Ветропир какав је он сам био. Додуше, Анан се већ месецима није онесвестио након општења са духовима. Био је задовољан послом када је повратио власт над сопственим телом и равнотежу. Питао се одувек зашто је Ветроносна кула морала бити тако високо, увек се надносила над ливадама где су напасали стоку али му је с временом било све јасније. Ветропири су били ближе духовима што би се више пењали и били изложенији ветру, без обзира на то што су удари ветра некад претили да их однесу. Сада кад је то завршио, Анану није остајало ништа до да се запути назад ка ливадама испод себе на којим су његови пријатељи и брат чували стоку, или да још мало лута врлетима који су се простирали око њега. Обично би му то била разбибрига до ручка, али је Анану данас пало на ум да оде до Сланца. То му је име увек било забавно, јер је језеро међу стенама на врху ове чуке увек било добро место за одмор, иако је чиста вода била толико слана да би му на саму помисао да је проба прошли жмарци низ врат. Анану се чинило да ће дан бити топао и надао се да вода није толико хладна како би могао да мало потопи ноге у њу и расхлади се. Са том мишљу се и запутио међу стене водећи се козијим стазама док је око њега било само непрегледно зеленило Висоравни испресецано стенама које су штрчале из траве и плаветнило неба. Језеро је било ушушкано између две узвисине које су га штитиле од немилосрдних удара ветрова овако високо, па када је Анан напокон погледао мирну воду пред собом и сам је осетио мир. Духови ветра једва су клизили преко површине воде, но она је и даље остајала равна као огледало. Протезало се свега тридесетак стопа у пречнику, али је савршено пресликавало небо изнад, због чега се Анану увек чинило да би могао да види себе како лети ако би закорачио у воду. Камење које је оивичавало сам обод било је од сивог шкриљца који је под утицајем воде и минерала у њој мењао боју у модру, а на неким местима чак у пурпурну. Анан је, приближивши се језеру, сео на један од каменова тик крај воде. Мирисала је свеже, са примесом соли, како је увек и мирисала вода овог језера. Тренутак касније већ је ногама осећао хладноћу планинског језера. Анану су мисли брзо одлутале како је гледао истоветан одраз неба у води и како су му се ноге навикавале на свежину. Размишљао је о непрегледним небеским пространствима којима су духови ветра путовали, ношени струјањем ваздуха, купали се у облацима које су терали да плове преко неба. Као и преко овог језера. Могао је да замисли како ће они видети разне пределе испод себе, разне удолине и шуме када буду напустили Висоравни. Реке, велике и мале жиле куцавице Амдаре и бројна насеља у плодним долинама. Анан је одувек желео да оде са Висоравни, да остави Мандашке планине за собом, и да му на обзорју главни оријентир не буде Трон Мандага. Колико год волео своје село и пространства на којима је проводио већи део године, питао се чега ли је све то било у даљини, испод непрегледног неба којим путују ови облаци. Тако сањив, испрва није приметио, због сунца које га је доводило у тај дремеж, фигуру која се појављивала на небу. Када ју је угледао у језерском одразу одмах је подигао поглед да је потражи међу облацима. Но, ње није било тамо. На тренутак је мислио да је само уобразио, али када је следећег тренутка вратио поглед на површину воде опет ју је видео. Тек тада је схватио, фигура се помаљала из воде, а не на небу. Анан је устао да је боље осмотри, када му застаде дах. Он духове ветра није могао баш да „види”, то је више био осећај да се ваздух ковитла у одређеним шаблонима које би он схватао као њихова обличја, лакше му је било да их чује и да разуме њихов ритам него облик. Ова фигура је била другачија, подизала је површину воде, њен се облик стално таласао и преливао, као да је саздана од воде. Мирисала је на сузе, то је Анан прво помислио. Била је виша од појединачних ваздушних Стихија, ипак мало нижа од њега и на тренутке је могао да јој разазна људско тело, или нешто налик њему. Коса јој је падала у слаповима низ оно што је Анану личило на рамена, али је била прозирна. Потпуно састављена од воде, чисте језерске воде, и клизиле су јој сузе, или је тако изгледала променљива површина њеног лица. Када је до Анановог ума допрло то да види фигуру састављену од воде појави му се једна мисао. Мора да је ово водена Стихија. Али како, кад он сам није могао да општи са њима, није могао никада до сада ни да их осети. Она му се приближавала док је он и даље стајао до чланака у води, и није могао да се помери. Није могао да дише. Анан је задржавао дах, почињући да губи из вида духове ваздуха који су нестајали без присуства његовог даха. Онда му се насмејала, док је сунце сијало кроз капљице од којих је она била саздана и претварало је у прелепу небеску нимфу. Тако ју је он окарактерисао док је ходала, више јездила, преко површине у којој су се и даље савршено огледали облаци.
– Ко си ти, човече? – упитала је водена фигура пред Ананом. Није он то баш тако чуо, више је осетио у мирису и укусу ваздуха који је био испуњен ситним капљицама које је она изгледа расипала док је ишла ка њему. Осећао је слан мирис језерске воде, и чежњу коју је он до малопре и сам осећао маштајући.
– Ја? Ја сам Анан. Јеси ли ти водена Стихија? – покушавао је да изусти Анан, али није још до краја ни завршио ове мисли, а камо ли их превалио преко усана, када му је она одговорила.
– Анан? Јеси ли ти честица неке друге Воде чије сећање се буди у мени? Не, наравно да ниси, кад осећам да ниси део мене и моје Воде – ово је само још више збунило Анана, који је покушавао да се сети шта је знао из прича о воденим Стихијама, како се оне повезују са људима. Ваљда преко саме воде, али он сам није пио из језера, сланоћа коју је осећао у ваздуху тешко да је могла да створи конекцију са њом. О чему ли то прича, па он и не може да општи са духовима воде. Покушао је поново.
– Не, ја нисам део друге Воде, како си ти то саопштила. Ја сам човек. Јеси ли ти Вода овог језера овде? – више је помислио него што је чуо своје речи, док је рукама обухватао језерце у којем је стајао. Док је разазнавао њене следеће речи, Анан помисли да је само у причама о људима изван Висоравни чуо да неко може да општи са двема различитим стихијским родовима.
– Да, ја сам Вода у чијем наручју ти стојиш. Постала сам те свесна када сам осетила твоју чежњу, о којој сам и ја до сада мислила. Није било… – застала је на трен, покушавајући да Анану дочара своје схватање кише ‒ „кише” већ неко време, па сам се ужелела сећања других Вода када сам почела да видим слике из твојих мисли које до сада нисам. Жеље које су се сада изгубиле, како си се усредсредио на мој облик – Анан је покушавао да разабере шта је то тачно хтела да каже кад она настави.
– Веома је напорно овако одржавати контакт са тобом, кад не могу да разумем ток твојих мисли потпуно. Мораћеш да прихватиш део мене, ако желиш да сазнаш моје име, о коме ти се већ роје мисли – водена фигура се толико приближи Анану да је могао да види сваку капљицу која се пресијавала на њеном грациозном и увек променљивом обличју. Она пружи оно што се Анану учинило као рука и дотакну му усне. Било је слано, као сузе, не толико опоро као со који су користили у спремању хране, већ освежавајуће и са лаганом горчином коју је он могао да објасни само као горчину слатких и недостижних снова. Онда је Анан поново почео да дише правилно, и уједначено, како се укус воде разблаживао у његовим устима и он постајао свестан своје околине и променљивог облика Нетрани која је стајала испред њега.
– Нетрани? То је твоје име, зар не? Сад мало боље разумем. Али како? Зашто до сада нисам никада осетио твоје присуство када сам долазио до овог језера? Зашто нисам осетио Стихије… Да, Воде, када бих пио воду или се купао у реци? – Анану се у глави ројило стотину питања, но Нетрани се само осмехивала и слегала раменима, или је тако Анан разумео њене покрете и жеље. Наставио је да мисли о свему што га је мучило, а она би му враћала подједнако збуњене погледе. Обома је ово било ново, и Анан је све више размењујући мисли са њом, као и осећања, јер то није био разговор као са духовима ветра, схватао да и она подједнако тога новог открива из њихове конекције. Тако су стајали једно крај другог већ много времена, кад год би Нетрани осетила да губи конекцију са Анановим мислима, он би руку пружао ка њој, захватао воду прстима и приносио их својим уснама. И тако сатима. Те вечери, када је Анан уморним кораком отишао од Нетрани и њеног језера, обећао јој је да ће и сутра доћи, када буде могао. Још увек није успео да јој објасни саму суштину тога зашто он и његова породица чувају стоку. Она му је одговарала да ће га чекати.

Тако је Анан долазио до Нетраниног језера, како га је сада називао у себи, сваког дана и даље уплашен да ће неко сазнати за њихове сусрете, па никоме о томе није говорио. Увек је на питања зашто стално лута кршем изнад ливада причао да вежба са духовима ветра. Њој пак није још увек помињао духове ветра. Није знао како је она на њих гледала, нити у каквом су односу, па је хтео да то сазна пре него што би јој поменуо да може да општи са њима. Тако га је једног дана, када су већ недеље прошле од њиховог упознавања, сам разговор одвео на ту страну. Анан је седео у језеру, склупчаних колена, која су поред његовог врата и главе једина вирила из воде и гледао Нетрани како ритмично плива крај њега. Од почетка је њена коса Анану изгледала као слап воде у брзацима, јер би јој се увек вијорила када се кретала, а како се сада није сасвим издизала са површине, изгледало је да носи огртач или хаљину која се спајала и утапала у саму површину језера. Био је топао летњи дан, и чак је и овде на Висоравнима где су ветрови били стални било веома вруће. Тако њему није било хладно у језерцету, иако је вода и сада била прохладна. Већ су неко време причали о томе како је Нетрани преко кише из облака сазнавала за постојање света изван њеног маленог језера, кад она упита Анана:
– Јеси ли видео неке друге Стихије, и даље не разумем баш најбоље то именовање, сем мене? Испробали смо са осталим Водама, јасно је да за сада само ја могу да се одазовем на твоје мисли, а шта је са осталима? Шта је са Земљом мајке Амдаре? – искоса га је гледала док је једном руком у луку расипала део себе у ваздуху па је на тренутак створила минајутурну дугину завесу пред Анановим очима. Спустила је руку на један оближњи камен који је вирио из воде.
– Мислиш на Стихије земље? Не, не могу да их осетим. Не могу да додиром оживим камен. Баш бих то волео да видим, те људе који померају читава брда. Шта мислиш, како ли то изгледа? – одговори јој Анан, помало нервозно гледајући у њу, док је ослушкивао и погледом пратио духове ветра који су играли на њеној површини и лагано клизили покрај њене косе која се претварала у измаглицу.
– А ове мале враголане, који стално пролећу крај нас и лете високо кроз облаке? Замисли ту слободу, Анане, да небеским пространствима несметано летиш са једног краја света на други. – Анан погледа у правцу у коме је показивала и загледа се у облаке изнад себе.
– Нетрани, молим те, опрости ми. Плашио сам се да ти то поменем, у случају да ћеш престати да причаш са мном. Да, могу да чујем Стихије ветра. Могао сам да их чујем још као мали, а почео сам да причам са њима и усмеравам их претпрошле зиме. Они никада нису причали о теби, али када сам их питао о Водама, они би само одмахивали главама и казивали да уживају у играма са водом на небесима. Извини, нисам био сигуран какав однос уопште имате. – Анан је погнуо главу и гледао је са ишчекивањем. Шта ли ће она на то рећи? Међутим, Нетрани се само насмеја и поче да се увија, пуштајући духове ветра који су клизили преко њене површине да јој ковитлају косу, руке и лице, који би затреперили кад би их ветар дотакао.
– Шта то причаш, Анане, они су тако дивни. Очев дах, тако си казао да их назива твој народ, Поветарци, једини су од мога народа са којима се слажем. Па они ми доносе сву воду која ме храни и повезује са свим осталим Водама дуж читаве Амдаре. Чинило ми се већ неколико пута да видим да се око тебе понашају мало другачије, али нисам била сигурна. Довољно јаку спону имаш са мном да ми дајеш толику слободу, због које скоро неометано могу да обликујем воду од које сам саздана, што нисам могла раније. Нисам ни сумњала да, ако можеш да општиш, тако си казао, са још неким од мог народа, ти јеси мајстор у томе – погледала га је својим очима, које су продирале у његове мисли, но ипак је сачекала његов одговор.
– То и јесте чудно, Нетрани, са тобом је толико другачије. Ја то и не радим свесно. Ти се крећеш сама, ја чак не могу да те својевољно усмерим и утичем на твој облик. Са њима је другачије, морао сам много да вежбам да бих укротио њихов дух, и да разумем њихову суштину. Види, ја нисам ни био свестан тога када смо се први пут сусрели, да ти моја конекција са тобом даје слободу да обликујеш тело и покажеш се преда мном. – Анан је застао, не знајући шта даље да јој каже, толико мисли се ројило његовом главом, а ипак је стрепио шта би она то још могла да га упита.
Када га је погледала својим великим очима и још их променила да буду толико велике и водњикаве, знао је да ће нешто тражити од њега. Насмејала се и упитала га.
– Хоћеш ли ми показати како их усмераваш? Хоћеш ли да њихову несталност и за мене недокучив ритам сведеш у један који могу да разумем? – Анан је разумео шта је она хтела, иако су јој мисли биле збркане док је покушавала да му објасни како жели да јој се површина воде заталаса у једном ритму. Анану је и даље с времена на време било чудно то како су њих двоје комуницирали. Та њихова размена идеја и мисли више је личила на оно што су људи називали телепатијом него на разговор, али је ту било и прилагођавања термина, јер нису исто гледали на ствари и појаве, па је разговор са њом Анан доживљавао скроз другачије него са Стихијама ветра. Мислећи о томе, Анан устаде и протегну се стојећи до колена у води. Задржао је дах на тренутак, фокусирајући се, а онда је почео да дише у ритму духова који су пролетали крај њега. Врло брзо је кренуо да их усмерава и ослушкује њихове гласове и ритам којим су пролазили поред Нетрани. Заковитлао је десетине њих у игри која је била чак и њему компликована да је појасни, једино ју је осећао својим дисањем. Ритмично је почео да их усмерава ка њој, и покушавао да их све усклади у једном покрету који би изазвао талас на њеној површини. Вода се неколико минута таласала на разне стране док није ухватио тачан ритам са њима, и онда их је подигао у небо, док се површина воде смирила. Нетрани је чекала, барем је мислио да чека, јер, када се окренуо да је потражи, она није била на површини воде. Вероватно је игра са духовима ветра захтевала превише концентрације, па није могао да буде у спрези и са њом. Анан удахну дубоко када су духови сви били стопама изнад земље, и док је издисао дубоко кроз уста, они се сви заједно стуштише ка површини језера. На тренутак је и Анан био несигуран да ли ће успети, а онда, док су малени духови поскакивали по површини језера, он угледа како се вода заталаса и малени талас појури ка њему поквасивши му колена и судари се са обалом језерцета иза њега. Он се опусти и пусти духове ветра да наставе својим путем, како су били ношени преко језера и даље. Следећег тренутка, када је помислио на Нетрани док је гледао воду која се и даље таласала, она изрони тик крај њега. Смејала се тако љупко, да је заборавио на укус соли у устима који је осетио док је она разбацивала своју несталну косу у ваздух крај њега.
– Анане, то је било сјајно! Зашто ми то раније ниси показао? Невероватно! Нисам баш могла да видим како то радиш али је изгледало да су сви они на само један твој покрет кренули ка мени. Покажи ми још! – казала му је Нетрани, и Анан није могао да задржи свој осмех, већ је заједно са њом почео да се наглас смеје. Вероватно му је смех одјекивао далеко низ чуку на којој се налазило Нетранино језеро, али њега није било брига.
Тог дана су њих двоје наставили са овом игром. С времена на време Анан je покушавао да и даље, причајући са Нетрани, наведе барем једног духа да јој заголица косу, али се испоставило исувише тешко. Анан је те вечери када се вратио натраг био уморнији но икада у животу, можда сем оног пута када је први пут управљао десетинама духова ветра и пробао да одува свог брата са земље.
Наредних дана и месеци, њих двоје су наставили са својом игром и сусретима, и још више упознавали једно друго. Анан је све више могао да разуме Нетрани, и њено поимање његовог света. Тако се почео надати да ће и он моћи њен свет боље да разуме. Стихије воде имале су потпуно другачију перцепцију стварности не само од људи, већ и од Стихија ветра чије је гласове и приче Анан већ годинама слушао. Највише су волели да причају једно другом о томе шта се налази на хоризонту, изван Висоравни и Нетраниног малог језера у планини. Она је њему причала о рекама и морима чију дужину обоје не би могли да схвате, о разним бићима која су живела у њима, о људима на њиховим обалама које је Нетрани покушавала да опише Анану. Он је са друге стране покушавао да то повеже са сопстевним познавањем Амдаре и причао јој о ономе што би чуо од својих старих и с времена на време од духова ветра, које је све више називао „Поветарци”, јер их је Нетрани увек тако звала. Још много дана провели су у игри са духовима ветра које је Анан усмеравао и показивао оно што са њима може да изведе, док је она опчињено гледала и увек тражила још. Покушали су неколико пута и са тим да Анан уз помоћ Нетрани покрене воду у језерцету и натера је да се обликује по његовој жељи, ипак им то до сада није полазило за руком. Када се лето претворило у јесен и време захладнело, њихова дружења су постајала краћа, како је Анан имао све више обавеза, што око стоке што око посла Ветроноше. Оног дана када је од свог учитеља и прекаљеног Ветропира, Сундара, сазнао да ће поћи заједно са њим и осталим Ветроношама да пренесе важне поруке дуж Мандашке Висоравни, и да ће можда на неколико дугих месеци морати да напусти Нетрани, одмах јој је појурио у сусрет, како би јој то и казао. Анан је, док се пењао до њеног извора, осећао неку стрепњу, као када јој је ишао у сусрет одмах након првог сусрета, и када није знао да ли ће се она поново појавити пред њим. Сада је било слично, само што је сада знао да ће он морати да оде. Међутим, када је пролазио подно брда крај кога је било њено језеро, одлучио је да не сме да околиша и то јој саопшти што пре. Када је изашао на већ толико познато језеро, пожелео је да само урони главу у њега, и заборави на све сем на Нетранин поглед из воде. Ипак, пришао је обазриво и застао крај воде на тренутак, да осмотри непрегледна пространства која су се као и увек пресликавала на површини језера. Није било облака на небу, већ само плавог одраза из ког је Анан сваког тренутка чекао да Нетрани изрони. Загазио је у воду, принео воду уснама како би је што пре призвао, плашећи се шта ће се дестити када је угледа, али када се она појавила све бриге су нестале. Бескрајно повезана са остатком воде, а ипак упечатљивих облика младе девојке, гледала га је својим крупним прозирним очима боје суза. Смејала му се као и до сада када би га угледала и пожурила ка њему. То му је дало снагу, снагу да не изгледа тужно и да не упропасти овај моменат са њом, но ипак је она приметила да нешто није у реду.
– Анане, где си ти до сада? Знаш ли колико је прошло од поднева? Пронашла сам једно сећање из последње кише које ти нисам испричала – застала је на тренутак, а онда га озбиљно погледала и наставила – Шта није у реду? Чему та стрепња у твојим мислима? Кажи ми шта се десило?
Анан је само стајао и није могао ништа да каже. Из све снаге се борио да не пусти мисли да самовољно лутају јер ће их она убрзо ухватити. Но она је то свакако и успела, колико он желео да своје мисли скрене са тога. Зато је само одахнуо и почео да прича.
– Идем, Нетрани. Морам са мајстором Сундаром да пре првих снегова обиђем читаву Висораван и заједно са осталима пренесемо поруке које су изгледа од неког великог значаја. Данас ми је то рекао, док је примао поруке из села. Мораћу да одем са ових пашњака много раније него што сам ти казао, вероватно већ наредних дана. Нећемо се видети… – ту су му речи застале у грлу, и мислио је да неће моћи да настави док га је Нетрани гледала својим сузним очима. Међутим, она само заврте главом и приђе му ближе. Обухвати га својим рукама сачињеним од воде, и полако изравна своје лице са његовим. Онда га, док му је говорила, повуче у воду, све док га хладна вода горког укуса није обгрлила целог.
– О, Анане, не брини. Нећеш остати без мене. Већ неко време мислим о томе да се ближи дан твог одласка. Да ли би хтео да са собом понесеш део моје воде? – застала је на трен, док су јој мисли лутале ка томе да ће тако моћи да буде увек са њим, као да постоји шанса да ће тако видети све пределе којима он буде пролазио. Он ју је гледао, испод површине јој је облик скоро потпуно нестајао, али ју је осећао још ближе него када би био изнад површине. Хтела је да настави када јој се он обратио и прекинуо је.
– Да, то бих баш волео, Нетрани. Хвала што си ме то питала, и сам сам мислио о томе. Нисам знао како да почнем са тим, али да, волео бих да са собом понесем воду одавде. Размишљао сам о још нечему. Знаш када смо причали о оним људима који могу да комуницирају са облацима и усмеравају их? То су такође Воде, зар не? Откако сам се сетио тих прича, кад год бих дошао овде и загледао се у одраз неба на твом језеру, размишљао сам да ли би и ти могла да полетиш? Да одеш у мени недостижне висине и путујеш далеко са ове Висоравни, и видиш свет? Да ли би то хтела? Да пробамо… – није довршио питање када је она изронила из воде заједно са њим и испрскала све око себе.
– Наравно, Анане! Што се тога раније нисам сетила? Зашто ниси раније рекао? Ох, како би то било дивно, јездити небесима заједно са ветровима. Могу да се присетим тога, иако је то било сећање других Вода које је доспело код мене, осећај је прелеп. Како бисмо то урадили? – Нетрани је упорно гледала у Анана, док је њему ум радио веома брзо, и одговор се сам наметнуо, иако до сада он то није био могао да сложи у својој глави.
– Стихије ветра! Поветарци! Нетрани, ако бих успео да их натерам да те понесу на својим рукама, могла би да се винеш у небеса. Биће тешко, јер је твоја вода много тежа од њих. Вероватно ће бити… – наставио би он да размишља наглас да му Нетрани није упала у реч, или, боље речено, у мисао, сва узбуђена.
– Ако успеш и мене да усмериш, да се моја вода распрши у ваздуху, а онда је Поветарци подигну и прихвате, то би могло да успе. Ја сама не могу то са оваквом нашом конекцијом да урадим. Анане, подари ми свој дах! – док је то изговарала, Анан је знао да му она верује потпуно. Загледао се у то лице, које је у њему изазивало толику радост, иако се сваког трена мењало као површина реке, знао је да и он њој верује. Знао је да и даље жели да види те очи, и да не жели да се растане са њом. Анан је дошао до средине језера, док се Нетрани умирила, спојивши се са површином свог језера. Он ју је и даље осећао, али је била мало даља него пре свега неколико тренутака.
– Хајде да пробамо! – изговоривши то, испустио је сав ваздух из плућа и заронио главу у воду. Морало је да успе, мислио је Анан, морало је да успе. Удахнуо је, гутајући воду из језера, сад већ пријатно горку и свежу, док је израњао главу и грабио за ваздухом. Осетио је Нетрани крај себе. Осетио је како га она обгрљује рукама, док се вода из њеног језера уздизала. Било је као да је скочио са велике висине у језеро и истиснуо воду из њега. На подневном сунцу су се у том трену пресијавале хиљаде капљица у ваздуху. Онда је почео да дише у ритму ветра. Радио је то брзо и дубоко, и у једном замрзнутом тренутку осетио је да ће се све распасти. Осећао је као да се дави. Као да није могао да удахне довољно ваздуха. Гушио се, или је мислио да то ради, јер је у следећем тренутку поново дисао слободно. Духови ветра су се одазивали на ритам његовог дисања и почињали да се увијају око воде која је и даље била у ваздуху. Нетрани, његова Стихија воде, померала се на сваки његов покрет. Ниво језера се значајно смањио, како је већина воде била у ваздуху око Анана. Онда је магла почела да се формира око њега. Док је усмеравао на стотине духова ветра који су прихватали сада лаке капљице Нетрани и преносили их кроз ваздух, она је потпуно пратила Ананове покрете. На тренутак је видео обрис њеног лица у облаку који се стварао око њега, али је и без тога знао да је она ту, у дубини стомака, знао је да је са њим. Праменови облака које је сада уз помоћ Поветараца увијао почеше да се обмотавају око њега и да га полако подижу на површину воде. Знао је да она то намерно ради, али ју је пустио на трен. Одлебдео је до обале ношен облаком са ликом своје Нетрани и приземљио се на тврди камен. И даље нестални, праменови су се помаљали из облака који се сада већ уздизао неколико стопа од земље и обгрили му руке као да се држе за њега. Онда ју је пустио, иако је све време била око њега, у његовом стомаку, крај његових ногу, на небу испред. Била је крај њега, и ту ће остати. Док је чутуром захватао део њене воде која је остала у језеру обећао јој је. Обећао да ће је водити преко неба да види све прелепе пределе Амдаре које није до сада могла сама. Окренуо се, и док је гледао у облак који се претварао у лик божанствене Нетрани, саздане од самих облака, осетио је да и она њему поручује да ће увек бдити над њиме и пратити га где год га пут буде одвео.

Никола Ђорђевић
Фотографије: Анђела Цветковић