Сусрет са културом Русије на младу нишку уметницу Катарину Баћевић оставио је толико јак утисак да је своје импресије преточила у цртеже. Листајући њен црталачки дневник гледалац успева да завири у свет који почива на машти, а опет је дубоко утемељен у стварности. Иако вам се испрва може учинити да не постоји сличност са светом једне друге девојчице, јер се и овде могу наћи краљица и чајанке, ово је ипак другачија прича коју бисмо могли једноставно назвати ,,Каћа у Русији”. Ако ми не верујете на реч, само погледајте цртеже и биће вам јасно да свако од нас може бити помало Алиса или Катарина, потребно је само мало маште и храбрости да се закорачи у свет непознатог и крене у авантуру.
Јелена Јоцић, новинарка
Цртице из уметничког дневника
Како инспирација долази из живота, из онога шта смо доживели, осетили, видели, тако се појавила и ова чигра. Још и раније, спазивши дрвену чигру, имала сам жељу да је нацртам. По повратку из Русије, та чигра добила је овакав облик – личи и на бабушку односно матрјошку, а оне су ми биле интересантне много пре овог путовања. Стил који се провлачи кроз неке руске представе које су нам приказали, видео-материјал и саму архитектуру, остаје, и лепоту покушавам да дочарам и користим у својим радовима.
При посети Уралском федералном округу, тачније Свердловској области и Екатеринбургу, доживела сам снег и хладноћу и сетила се какве су раније биле зиме током мог детињства, када смо се често санкали испред куће код баке на селу. Тачно на граници Европе и Азије, како смо изашли из аутобуса, кренула је музика и представа. Руси су нам испричали причу о уједнињењу тог краја. Ту ми се допао костим жене која је представљала Урал и јединство. И тако је настала ова слика – жена у костиму зелене и плаве боје која држи златни плех у руци.
У возу од Сочија до Москве, који је путовао четрдесет сати, кроз прозор сам гледала разне пределе и решила да баш тада читам Достојевског. Црни чај у стаклено-металној шољи, боршч за ручак. Дакле, одлучила сам да тај пут буде једна права руска прича. Ту сам размишљала о томе како се човек прилагоди условима и околностима у којима се налази, да је чак и удобно спавати у возу – кретање се таман толико осети да успављује. Размишљала сам и о окретању ка себи и чувању сопственог мира, па се тако опет провукао балон кроз цртеж.
Могла сам да цртам у возу и волим тај осећај – могућност да цртам и путујем. Једном сам тако по повратку из Грчке кроз читаву Македонију и Србију цртала. То је било у аутобусу, али је вожња била фина, мало је било изазова око исцртавања линија. У авиону зна исто да буде лагано, али је до сада у возу било најлакше цртати. Знам да ми неће бити досадно, цртање час поправи ситуацију.
Бабушке које су настале у ишчекивању одласка у Русију, пре посете Сочију, Москви и Екатеринбургу. Оне су биле поклон губернатору Самарске области Русије Азарову, као и поклон за прва три места руске уметничке школе, која је учествовала на фестивалу, где су младе уметнице сликале на различите теме, а ја сам имала част да одаберем најлепше радове.
Илустрације: Катарина Баћевић