У ноздрвама носим мирис У ноздрвама носим мирис дединог дувана купљеног испод шушкаве тренерке Боже дизелаша што има азил у Немачкој, стаж у нишком ка-пе дому, где данас кружни ток каже да је дом увек лево од право, и кућу у маали изнад незавршене хале. Деда се сводио на речи може и кеса, дај и две без леба могу, а морам да пушим, партизански прсти остају у положају за обарач, на црно пуцам у груди право, своје, и сушим се ко госпа што пудла псето, а сама лаје. И деда је пушио Божине дуване, мотане у Вечерње новости, пред мојом мајком стоички потирао кашаљ, иза залупљених врата пљувао га зеленог у чашу од јогурта. Дедин је стан био глува соба за крик сваке мајке што у време ручка ритуално поставља порцеланске тањире са плавом кружницом, укруг, наводно заборављајући убрусе и хлеб јер бело брашно, кажу, надима, и дајући свадбене кашике да одзвањају док ударамо у порцеланске бубњеве мокре од пола кутлаче супе са звездицама из робних резерви, бивше Југе, чекајући пире и батак који као у ритму деведесет треће стижу у другој трећини дубоког сна под жутом јамболијом. Деда је пушио господски крај шпорета, заваљен у симпову салонску фотељу, или загледан у катастар где је некада отписивао стечено људима што су утекли од освета, у леђа. На заласку деведесетих деда је зашао на спрат више, замотао последњи дуван, да га надживи. Испружена дедина рука прстију приправних за ороз, удимљеносува, тешко се повијала над грудима пуних ордења, и остала да штрчи као шипак, испод чаршава.
Кафа с татом у пола осам Исповедна кафа у пола осам увече, у дневној соби за столом од храстовине, епским, зашкрипи лирски, право из шпајза, будећи нечастива сећања на деведесет другу, на звуке из пола три ноћу. Цепање дебеле хартије, ручно, ритмично ударање о дрво, бочно, отварање врата терасе, котрљање пластичне канте, подизање, силно утискивање угужваног папира у дно, један индиферентни удах, лупњави кораци у папучи тврдог ђона а поцепане тканине, стога привлачније земљиној тежи. Полуотворена уста, приправна за упит, затварају се укусом хлеба од просејаног умољчаног брашна, из џака што је пекар Горанац, у залог пријатељству од детињих ногу, дотурао позно у ноћ, убедљиво знајући да ће тата платити после неког првог. Та слика звука сејања одбаченог џака умољчаног брашна и данас стаје седам нула милости, и стида. Ослушкујем тај звук иза хеклане завесе. Долази лево, из шпајза, и све је јачи, иако је бело брашно данас passé, кao бели шећер, ванилице, пеперминт, „галијаˮ с румом, желе зека, кафа у зрну што се меље ручно, у гвозденом зарђалом млину, уроњеном у мајчин леви бок.
Божић 93. За Божић мора да се има, виче Гоца трпајући тати у руке орасе. До петог спрата из џепова му је вирила крајика хлеба, шака му се оклембесила о кесу пројаног брашна, а бадњак за раменом улегао од милине као те давне седамдесет девете, кад је у оној Приштини са мојом мајком седео За столом своје мајке, и деде, брата средњег и најмлађег, што Велушом дотекоше до северног равног Дунава. И било је свега. У сенкама на зиду сестра и ја познадосмо наранџину кору, наборану ко Гоцину руку, и половине крајике белог хлеба из „Житопекаˮ, у омоту који ће отац касније убацити у загасли шпорет, покретима који су га, у сенкама, чиниле трупом дивље гуске која полеће да лови за своје младе по језеру Ћелије рибу што се мрести. И било је свега. Пуни трбуси нису примали у се татино ћутање брата што се ослобађа у уздах сваки пут кад телефон одзвони до предзадњег ’ало, и залупи се очевим добро је. И било је сна, утопљеног крви што струји у телу које вари деведесете на Бадње вече, уз свећу што сеже пламеном до плафона, дубећи црну тачку као крај, без запете, прекречену једним иде на боље, кажу, биће, биће.
Галија с румом
Колико год да су деведесете биле тешке (заправо страшне – јели смо попару и хлеб од просејаног мољчаног брашна, пили сок степ на растварање, кад је среће било, седели смо у клупама школа без грејања, носили наслеђене ствари по три броја веће, свакодневно слушали о распаду и „рак-ранамаˮ наше земље, стајали у редовима за млеко, у себи ридали због родитеља чије плате до краја радног времена вреде колико и сто грама кафе које – нема, правили се да не чујемо егзистенцијалне разговоре уз свећу, из кревета у које смо сатерани рестрикцијама струје…), толико ме сећање на ритуал отварања ове чоколаде и стављање њене прве коцке у уста (иако је била пуњена румом), загреје и сада, као одрасло дете мучних деведесетих.
Палимпсести жеља и снова
Када бисмо се вратили трагом зашивених снова до огуљених мадраца рентираних соба, чија је вуна удахнула и нечије последње издисаје, шта бисмо затекли? Лица насмејана нашим уздасима што дишу плућима недосањаних жеља? Загрљене обезвремењене и обзнањене оствареном нежељеном стварношћу? Поклислог и промрзлог птића, утеклог пред комшијским ухрањеним а алавим сиво-белим мачком? Покров смежуране смеђе коже верно недочеканог? Палимпсесте жеља и хтења, умешане без трагова, неутиснутих јагодица дечјих прстића? Нас, како наглас шапућемо затрте путеве…
Мирјана Бојанић
Насловна фотографија: Mohammad Doma/Unsplash
Из збирке Деведесете: црвени и плави хлеб Мирјане Бојанић. Збирка је сачињена из две целине, штампане у супротним смеровима. У једном делу збирке, црвеном хлебу, налазе се песме о доживљају деведесетих из угла детета, али и одраслог човека, каљеног тим временом и балканским простором. У другом делу, плавом хлебу, налазе се одјеци тешких деведесетих, обликовани есејима-лепљивим листићима. Збирка је самостално ауторско издање.
