Обзир неком су ове руке лековите Ко прошлост сахрани, благо њему. Остали имамо времена двапут да умремо и да оживимо под додиром истог бремена. „Умрећеш”, рече, „Због фазанског срца; Теби се туга свидела. Умрећеш, нећеш дочекати јутро, сама, без белог видела”. А ја сам живља но било када. Његов је обзир блато, окићен бригом љубави труле, проткан лажљивим златом.
Лајање на месец На оба смо света положили право без страха и бега од тужног сутра. Живите такo ловећи лептире и сакате птице, бар за тренутак. То очно дно пуњено мраком отпуштам: постајем чувар еона. И начујем зору, скору и румену, и за њом златна, гласовита звона. Птичари пси у страдалој мени лају на месец и очи колутају. Светлости жељни светлост поробили; сити одрасли земљом да лутају.
Друго проходавање Јутрос је бела светлост наступила. Иако нисам знала те људе чија сам лица уморно упила, ако су суђени, нек тако буде. Само сам прстима на земљу стала: још се плашим њене чврстине. Иако вечито одвише мала, била сам већа од своје празнине. Изнад кревета остављам штаке, приче о тугама, погледе строге. Био би поносан да видиш како идем по свету на четири ноге.
Анђела Нешић
Насловна фотографија: Unsplash
Анђела Нешић, рођена у другој половини пролећа пре двадесет и две године. Љубитељ песме.
