Ако бисмо покушали да замислимо једног лутајућег емотивца, коме се чак и у касној младости властито тело чини сувишним и по душу оптертећујућим, то би нам успело једино ако и нама лична несрећа није довољна. Уколико би нам се он сам, неким чудом, појавио негде на путу, а ми се дрзнули да га запитамо зашто не гледа испред себе док корача, већ су му очи окренуте надоле, као да покушава да заобиђе ситно камење које му само наизглед смета, вероватно би нам дао одговор да се труди да не поремети станиште ситним инсектима, као што је птицама, вуковима и лисицама већ реметио мир по косовским планинама, бежећи од експолозија и стварајући експлозију, а да ни сам није схватао зашто то ради. Ако бисмо га, даље, запитали зашто не жели са нама да посети неку кафану, или бар импровизовану биртију у којој крчмар не даје фискални рачун, сигуран сам да би нам одвратио да ни за прошлу вечеру, прославу, није добио никакав рачун, иако су му у тањиру – а много више испод стола – остале неоглодане коске пријатеља и непријатеља. Ако бисмо му, на крају – не разумевајући више ни његове одговоре, као ни ту потребу да му постављамо питања – ако бисмо му, кажем, понудили наше очуване чизме, упаљач и цигарете, у замену за његов војнички прслук, сигуран сам да би му се тад на лицу указао, чак, и осмех.
Овако бих, на интимном плану, могао да опишем књигу Са дна каце аутора Саше Миљковића – књигу која, по мом мишљењу, представља апологију одбаченог појединца који утеху тражи по ћорсокацима малих места, где се свако од нас каткад затекне случајно. Састављена од три приче, где прва представља пролог, друга – новелу, док је трећа епилог у којем се аутор одваја и само наизглед дистанцира од људске пролазности. Суморним тоном у првој причи („Мајсторско писмо”), причи у којој се описује забит, какве доминирају у приповеткама Боре Станковића и романима Кнута Хамсуна, у једној пригушеној атмосфери у којој нас сустижу мемла, чамотиња, сумрак и хладноћа, аутор нас без икаквих објашњења доводи у кућу радника који је изгубио своје место у друштву, као и место у самоме себи. Непостојаност оваквог битисања се огледа у разговору наратора са овим изопштеником, у њиховим незапочетим и недовршеним реченицама и у штурим и „сиромашним” речима, које јасно рефлектују и економску немаштину двојице саговорника. Оно што сазнајемо о њему, иако је прича распарчана честим замуцкивањем док се испија ракија, путем прећутаног дијалога нам, заправо, говори и више него довољно, уколико смо пажљиви читаоци. Тежак рад, усамљеност и, на крају – самоубиство, отварају узак пролаз за наредну слику где ћемо сусрести више људи сличних јунаку прве приче.
У наредној приповести („Ветеран”) политички аспект много више долази до изражаја, чиме се осветљава (или затамњује, потпуно је свеједно), узрок пропасти неколико генерација изопштеника и маргиналаца који, за разлику од претходног лика, не дижу руку на себе, али дижу глас против државног апаратра у којем се смењују једни те исти појединци, ратови, криминалци, добитници система… Временом, кроз једва опипљиве љубавне згоде, циклусе рађања и умирања и ритуалне балканске мантре испијања ракије по биртијама, и тај глас се полако стишава, гаси се као и пијанство и утапа у промукла сећања која (тако срамно) бивају савремена. Говорећи о свом деди, те о његовом брату и условима у којима је тај деда живео и ратовао, укрштајући оно време са овим, аутор нас уверава не само да се у главама људи ништа није променило, већ и да су обичаји и слабости којима смо изложени, само тешке болести од којих не желимо излечење. Рат у Хрватској, на Космету, Други светски рат као и онај Велики рат пре њега, кроз замагљени калеидоскоп појединих ликова ове приче, као да се мешају и стапају у једну сагорелу фотографију колективне трагедије. Ми смо ту фотографију избацили из албума, али она је своје место нашла на једном много сигурнијем месту: у нашим сновима, у нашем мамурлуку који нам и ноге и главу чини отежалим; у приношењу чашице ракије дрхтавим уснама и у свакодневним расправама (ко је на којој страни). Једино је нема у оним младалачким љубавним згодама, у посмарању лица девојака које нас трапаво и само наизглед игноришу, да би се ипак вратила када неку од тих далеких симпатија, након много година, угледамо како се довија за посао, за парче хлеба. Кроз чемерни хумор, кроз препричавање одломака нечијих биографија које ликови ове приче неуморно плету у случајним сусретима, док се идеологије мењају али не и политичари, маргина остаје, не ублажавајући своју храпавост.
На крају, у последњој причи-цртици („Из прве руке”), имамо неизглед неке друге људе, али исте приче, исте одломке из свести; опет је рат тај који из нечијих уста добија скоро па неутралан тон. Нисмо сигурни да ли се нешто променило, нити да неко од анти-јунака ове књиге намерава да крене оним другим, магистралним путем. Вожња камионом и поновно „прелиставање” неких судбинских догађаја, за која нам се чини да су посматрана кроз решетке начете свести, чини да нам је постало небитно да ли се говори о рату (о неком од многобројних ратова), кафани или сегменту из живота трећег лица. Остаје да се одгоди тренутак самоће, онај који нам је у првој причи назначен као увод – да се одгоди и, ако је икако могуће, избегне, кроз труцкање камиона, речи и пределе крај којих пролазимо.
Књига Са дна каце је књига о нерањивим паћеницима који се не крију, али су игнорантском политиком незахвалних каријериста и узурпатора сакривени од историје. Истовремено, она нам у свом подтексту, кроз распарчане сусрете и једва препознате знаке среће, поручује да је у животу важна још једино љубав.
Душан Стојменовић
Насловна фотографија: Marco Bianchetti on Unsplash
