Milan Marić, miljenik kritike i publike, jedan od najprepoznatljivijih glumaca na domaćoj sceni, otvorio je aleksinački Festival prvoizvedenih predstava, kao deo glumačke postave u komadu „Bilo jednom na Brijunima”. Ovo delo, rađeno u produkciji Bitef teatra, a po tekstu i u režiji Kokana Mladenovića, govori o uzbudljivom susretu dvaju bračnih parova – Tita i Jovanke sa Ričardom Bartonom i Liz Tejlor. Rediteljskim postupkom davanja potpune umetničke slobode, predstava donosi priču o susretu dvaju različitih svetova, dveju različitih ideologija, te pokušava da raščini ove slojevite likove stavljajući ih u univerzalni kontekst. Pored Marića, koji tumači lik Ričarda Bartona, ostatak glumačke postave čine: Branislav Trifunović kao Tito, Tihana Lazović kao Liz Tejlor i Sanja Marković kao Jovanka Broz.
Četvoro ljudi u predstavi prikazuje dva totalno različita sveta iz kojih dolaze. Kao dvoje predstavnika svojevrsnog kapitalističkog sveta i kao dvoje predstavnika nekog utopijskog, socijalističkog sveta. Ovde imamo tipične primere, bračne parove koji su produkti sveta iz kojeg dolaze. Nama je to bilo prilično dramski potentno, u smislu da nalazimo spojnice između dva sveta koja su međusobno nepoznata – započinje Marić.
Društveno angažovanje je sastavni deo umetnosti još od njenih početaka. Tanka je linija između propagande i reakcije, a sama publika bira da li će ostati samo pasivni „uživalac” ili biti angažovani učesnik. Ovaj fenomen zastupljen je i u samom delu, te se postavlja pitanje o položaju umetnosti kroz dve različite ideologije.
Ovo je svakako angažovan teatar. On ne priča o nekim današnjim stvarima na agresivan i aktivan način, ali priča o stvarima koje jesu i univerzalne i intimne. Kao neka prirodna reakcija. Umetnost je vrlo podložna manipulaciji, a ne nužno samo propagandi. Umetnost je više izložena nekoj vrsti podvaljivanja i raskusuravanja naknadno – kada da izađe i kada da odreaguje.
Marić se dalje dotakao filma „Rođen 4. jula”, uzevši ga kao primer naknadne reakcije na nešto što se desilo (rat u Vijetnamu).
Želim da verujem da je taj film bio prava, istinska reakcija, a ne propaganda – dodao je Marić kao zaključak na ovu temu.
Ovaj glumac je u svojoj karijeri odigrao pravu plejadu likova – bio je i sa jedne i sa druge strane zakona, igrao je političare, vojskovođe, pa se nametnulo pitanje kako je to igrati jednog glumca:
Ja Bartona ne igram kao glumca, već kao simbol nekog čoveka koji je u jednom trenutku izgubljen od svega što se oslanja na njegov život. On je zbog svega što mu se dešavalo totalno pogubio svoj identitet, a ja sam svesno doneo odluku i rekao da ne želim da se bavim pitanjima alkoholizma kod Ričarda Bartona, a ipak je, nažalost, to obeležilo njegov život. On je u jednom trenutku bio prepoznatljiviji po sklonosti ka piću i ženama, nego po glumi. Ja sam to hteo da izbegnem.
Marić je ljubitelj uloga Ričarda Bartona, a posebno je izdvojio lik Džordža u filmu „Ko se boji Virdžinije Vulf?”
Ta uloga je za njih dvoje (Liz Tejlor) užasno specifična i obeležila je čitav njihov odnos nadalje. Neki ljudi, bliski njima, koji su svedočili njihovom razvodu i ponovnom braku, isticali su da njih dvoje zapravo nikada nisu ni izašli iz tih uloga. Njihov odnos je bio isti kakav su imali i Džordž i Marta.
Prepoznatljivost mnogih glumaca ogleda se u filmskim ulogama, međutim mnogi od njih izdvajaju pozorište kao omiljeno okruženje za rad. Marić je jedan od glumaca koji su ostvarili dosta značajnih uloga i na daskama i na platnu, pa ni sam ne može da se opredeli gde voli više da radi:
Volim i film i pozorište podjednako. To su dve jednake strane istog posla, a svako glumačko biće podjednako hrani i jedna i druga strana. Pozorište je jedna živa stvar, koja se desi u jednom trenutku, pred tim prisutnim ljudima. Film je nešto drugo, stvara se u intimnim uslovima, a kontakt sa publikom se ostvaruje preko platna.
Poseban utisak o predstavi ostavlja filozofsko pitanje ko sam to ja. Reditelj je to iskoristio da otvori i zatvori priču, a publika je izašla iz sale postavljajući sebi isto to pitanje. Neizbežno je bilo pitati i samog učesnika ima li on svoj odgovor:
Mislim da ko sam ja nije konačno pitanje. Dok ste živi, to pitanje dopunjujete različitim odgovorima. To i jeste najbolji put. Problem je ako jako rano znate, ili kad god da znate, šta sam ja, jer se onda postavlja novo pitanje: šta dalje sa životom? Zadatak svakog od nas je da s vremena na vreme odgovara na ovo pitanje i da pravi neku vrstu rekapitulacije šta je i ko je, ali suštinski da se ne pridržava tog odgovara do kraja, već da ga ostavi iza sebe i da nastavi da istražuje.
Milan Marić razgovor završava porukom za sve mlade ljude:
Samo neka ostanu mladi, neka se ne zatvaraju. Neka slušaju sebe i neka veruju sebi. Ne moraju nužno stariji da budu u pravu. Nekada, i kada su u krivu, stariji govore kako su u pravu. To govorim jer pokušavam i sebe malo da opravdam.
Razgovarao: David Petrović
Foto: novinarska sekcija Aleksinačke gimnazije