Негде у Калифорнији (Миљана Миленковић)

Слика у боји

Посматрамо светлост града,
са крова неке зграде,
далеко од свега што мори ум.
Звезде слушају сваку твоју реч.
и чекају да падну са неба,
сваки пут када пожелиш жељу,
јер и оне знају да се не пада због свакога.
Нисам знала да постојиш,
а о теби сам маштала.
Знам да не схваташ то,
али у црнобелом свету ти си слика у боји.
Старомодна љубав 
у овом модерном лудилу.
Срећна песма на мом старом радију.
Твојим именом тетовираћу беоњаче, 
да замуте ми се очи када поглед побегне.
И да цело небо гори, 
наше душе држаће се за руке,
јер ништа није важно 
када некога волиш 
и неко те воли.

Калифорнија

Ти си петља коју и даље не могу да распетљам.
Шта ако крај није срећан?
Враћамо се на почетак,
па нек макар он буде вечан.
Ту је.
На линији између два света,
твојих осећања и мог ега.
Нека скине се кожа јер постаје ми тесна.
Твоја ружа на мој прозор гледа,
ал’ не да ми да јој приђем,
допушта ми само да је посматрам из далека. 
Пуштам је да живи, нека цвета, 
нека представља наду за нека нова времена.
Јер шта је живот ако не ишчекивање правог тренутка
док пролази нам срећа?
Душа ми је бехар, а твоја као ветар – разноси је.
Ал’ не вреди причати о томе.
Шта знају они како је то волети неког?
Један делић истине довољан је да иступи мој алтер его,
биће ми свеједно.
А то је горе од бола.
Моје очи више нису плаве.
Сада су црвене, плачу крв.
Пусти сада све то, процветаће и асфлат.
Када коцкице се склопе – видимо се опет.
Негде ту у Калифорнији.

Волећемо

Хајде да обојимо дланове,
и наслонимо их на зид.
Твоји ће бити плави,
моји ће бити розе.
Купићеш ми лизалицу на вашару,
затим одвести на вожњу.
Рећи ћеш ми да лудим,
ја теби да ме ти чиниш таквом.
Када ме се будеш сетио 
док, као обичан пролазник, пролазиш ту
– надам се да ће сећање измамити осмех на лице 
које сам некад нежно,
тим истим длановима, миловала.
Киша ће једном спрати отиске
са зида,
са наше коже.
Остаће успомена, 
моји дланови у твојим,
све док се боја не измеша.
Летњи ветар,
доноси ме међу твоја ребра, 
где сам једном заспала.
Осетићеш како носи траг мог парфема.
Заборављени број, знаш напамет.
Ја знам твој тип људи.
Људи који миришу на рано летње јутро,
покошену траву,
крофнице са плаже,
асфалт који се хлади 
и шећерну вуну.
Са њима је живот вожња на рингишпилу,
која те наводи на сва могућа осећања,
осим на жељу да се заустави.
Зато вежи се,
волећемо.

Биографија

Миљана Миленковић је ученица ЕТШ „Мија Станимировић” из Ниша. Највећа подршка јој је породица, посебно њене сестре.
„Волим да пишем иако не радим то често. Пишем о стварима које волим, које ме чине срећном или су ме некада чиниле срећном”.

Насловна фотографија: Unsplash