ПРКОСНИК Пред родном кућом, сав у пркосу, олистао се стари багрем. Кога ли бехар млађаног осу? Тек му у сну наличје назрем. Корење кроз векове понире и сеже. У годовима светли храмови му спију. Проказују јерес што кани се да га реже, и отелотворују ласно древну утопију. Митских епопеја он је сведочанство. Архаичан рођен и данас протестно зри. Да л' изданак свој посла у човечанство? Који му лагум инкарнацију скри? Вечан као мртвог песника сказ. Преда мном, на мах, изникну човек – старог багрема сушти, верни одраз. Питах га беше ли ту одувек.
ЕЛЕГИЈА СТРАНАЦА Подробно ме гледаш, странче. Јесмо ли уистину исте крви? Сећаш ли ме се, незнанче?! Да л' ти ишта у недрима врви? Ја нећу бити џелат, ни кадија за твоје непочинство. Правда је учмала пешадија и разуђено јединство. За тобом беда оста, опор дах несувислих речи. Ал' свака нек ти је проста. Магновење ово, странче, овековечи! Воштаног се лица још једино сећам, рано зајаженог од порода свог. Шта, место ламента, знам да обећам? Кад елегијом здушно овенча ме бог.
МЕРМЕРНА ЛЕДИНА Распрострите беле чаршаве! Хоћу јутрос чистота да ме мије, кад пођем у озеленеле рељефе, ђурђев венац да ти свијем. Низ шибље замириса спокој; а мени очи – две фуруне горе. Усијао мермер по ледини широкој. Над том хриди бдију моје море. Дах ми се крути, разгара грло. Тебе мека, росна земља греје. То ми је поље баштину затрло. Мук! Усуд онде чемер сеје. Ал' нећу потулити главу. Из насуте хумке завештање клија. Ту где полoжих хартију мастиљаву – палимпсест што ми постаде амајлија.
Мина Комадина
Насловна фотографија: Wren Meinberg/Unsplash