Песма из седам аката
*Француски Алпи* Хладно је и питам се: Да ли и твоје срце дрхти као Врхови Алпа под меканим снегом? Зашто кријеш моје уморно лице својим длановима? Мишљах да ме мрзиш. *Хемингвеј* У башти која је више подсећала на књигу, У собици од дуванског дима и од небројано много прочитаних страна, Са странцима Делих језике и идеје ‒ Нешто над чим нико од нас није имао контролу. Сада када сам поново на улици У незнано доба дана, На улици која само гледа мој капут, Где сви мисле да сам залутао: Ја сам само мало уморан. *Сенски* Нема мириса и нема немира; Архаични зидови реке су смисао овога света ‒ Тако горди и високи Акрилним бојама шарају сву лепоту града, Шарају шуме и људе. Ако и има чега лепшег на овом свету – то је онда сами Еден. *Свети Бернард* Од свих случајних лутања Овим сам открио свет. У неколико корака сам: прешао читав арапски свет. У неколико корака сам: Осудио и себе и њих. Чему се они радују? Опијао ме је неугодни смех ових незналица. *Château de Versailles* Само су најплеменитије служавске руке Додиривале зидове од злата. Палате су мирисале на наранџу, Као да их још увек неко служи. На свим својим баловима Заплела си густу плетеницу. Гледам твоје скупе портрете: Усне су ти као јастучићи. Ако је љубав само реч, Зашто онда боли овако пуно? Сада када си ти тамо негде Сама и обезглављена, Рекох: Живела краљица! *Француски торањ* Париз не може да се сакрије твоме погледу, Где год да је Ти си и даље ту и Погледом му претиш. Говориш му љубоморно: Да сакрије све своје лепоте, Да женама забрани да воле и Да се служи најлошије вино. Мора да си усамљен на врху света. *Нотр Дам* Твоја звона не звоне Истом снагом као после битке; Звона која су оплакивала Лазара Сада оплакују своју хладноћу и тишину.
Песма и фотографија: Страхиња Црнић Трандафиловић