Oрфеј у гори Уморан мрачном гором лутам Бијело лице лиром тражим Птице коло небом играју Крила теби дају да полетиш Из таме сама кораком лаким Не окрећем се док сањам Да мојим стопама идеш Нехатно те убити могу У нашој гори желим да живиш Зов љубави разум узима Погледом разарам свијет Нестајеш у мрачној дубини Заувијек отргнута оку мом Посађена у срцу сломљеном Цвјетаћеш док славуји под Олимпом Најљепше пјесме пјевају
Kап Иза куће велики поток Буку из детињства чујем Пјенушаву хуку гора слуша Испред себе ништа не носи Тамо далеко Дунав тече Његов хук нико не чује Велики брод у даљини Поносна ријека лако носи Да ли је живот тихи Дунав Или поток што још гора чује Или заборављена кап у гори Што да постане поток снује
Милош Белоица, рођен 1982. године у Крагујевцу. Основну школу завршио је у Буковици код Рожаја, средњу у Тутину. Дипломирао на Правном факултету у Крагујевцу. Правосудни испит положио код комисије Врховног суда Црне Горе, адвокатски код комисије Адвокатске коморе Црне Горе. Ожењен. Отац троје дјеце. Објавио је збирку пјесама „Вал душе” и приредиo збирку „Завичају на дар”. Живи и ствара у Подгорици.
Насловна фотографија: Unsplash
Свака част рођо