Ivan i ja (Aleksa Kostadinović)

Ivan je uvek govorio da vraćanje mrtvih u svet živih prolazi kroz 3 faze: u prvoj fazi onaj koji priziva pokojnika čuje neobične zvukove u kući i oseća miris truleži u vazduhu. Tada duša pokušava ponovo da nastani mrtvo telo. U sledećoj fazi čovek viđa mrtvu osobu bez mogućnosti da sa njom progovori ili da je dodirne, dok se u trećoj, završnoj fazi, do tada mrtva osoba u potpunosti vraća u život.

Kada mi je bilo nepunih deset godina, a njemu blizu trinaest, odlučili smo se na jedan smeo, ali nedovoljno pametan korak. Te hladne jesenje noći stajao je kao pokisao miš na pragu moje kuće, drhteći od hladnoće.

– Ivane? – progovorio sam, iznenađen ovom noćnom posetom – Otkud ti ovde?

Ispod vodom natopljenog crnog kaputa izvadio je smeđu torbu i pružio mi je, obrativši mi se molećivim tonom:

– Potrebna mi je tvoja pomoć. 

 Dok smo sedeli na krevetu, listao sam knjigu koju je Ivan doneo sa sobom. On je sve vreme nemo posmatrao moje facijalne ekspresije, nestrpljivo čekajući da kažem nešto. Verujem da se u tom trenutku na mom licu mogla očitati samo jedna emocija – strah. Stranice knjige bile su ispunjene neobičnim sadržajem. Bilo je tu nakaradnih slika, neobičnih simbola, crteža raznih demona, kao i meni nejasan tekst koji je, pored originalne verzije, imao i prevod. Osetio sam kako mi se knjiga dopada na neki čudan način, iako je odisala mrakom. Znao sam da ova knjiga ima neke veze sa Nečastivim.

    – Odakle ti ovo? – podigao sam pogled ka njemu.

    – Našao sam je na grobu moje majke – odgovorio je uzbuđeno. – Zar nije to znak?

 Zatvorio sam je i prstima prešao preko simbola na mekim tamnocrvenim koricama. Bio je to nekakav pentagram sa životinjskim rogovima na vrhu.

    – Kakav znak?

    – Detaljno sam je proučio – objašnjavao mi je predano. – To je neka stara knjiga o veštičarenju. U njoj sam pročitao određeni ritual kojim se može oživeti neka nedavno preminula osoba.

Kada je to rekao, kao opečen bacio sam knjigu na pod. Tresnula je jako. Zavrteo sam glavom, prozrevši njegov plan.

    – Ne, ne… to nije dobra ideja.

Ivan mi se unese u lice, pogledavši me molećivo:

– Zar ti ne bi učinio isto za svoje roditelje?

Ovo pitanje nateralo me je da razmislim o svemu. Da, uradio bih to bez razmišljanja, hteo sam da kažem, ali se nisam usuđivao. Iako je to bila istina, nisam želeo da dajem lažnu nadu svom najboljem drugu. Čak i da je moguće oživeti mrtve, ja nisam smeo tek tako ući u tu priču. Bilo me je strah. Bio sam kukavica.

– Bojiš se? – izazivao me je, pročitavši strah na mom licu.

Podigao sam pogled i ugledao njegove staklaste oči. Jezivo su se caklile pod mesečinom. Skrenuo sam pogled i slegnuo ramenima.

– Ne znam ni sam – priznao sam pomalo posramljeno. – Mislim da je ovo pogrešno.

– Možemo da probamo – preko lica mu je prešao široki, optimističan osmeh. – Ako nešto pođe po zlu, prekinućemo postupak, u redu?

– Misliš da je to moguće? – bio sam pomalo skeptičan.

– Naravno… iako ništa o tome ne piše u knjizi… – potražio je nešto u rancu i izvadio veliko srebrno raspeće – verujem da će ovo pomoći.

Zavrteo sam glavom.

– Ne mogu da verujem da ću pristati na ovo.

– Biće sve u redu, videćeš.

Možda će, nakon što uvidi da je sve ovo jedna obična besmislica, odustati i otići kući. Osetio sam sramotu kada mi je na pamet pala misao da bi mi bilo drago ako se njegova majka nikad ne pojavi. Otići će kući potišten, ali ćemo bar ostati živi. To je bila moja logika.

– U redu – pristao sam. – Šta nam je činiti?

– Uzećemo deo vlažne zemlje sa groba i odneti pred moj kućni prag.

– A onda?

– Onda ćemo čekati.

 Negde posle ponoći otišli smo do seoskog groblja. Sablasnu tišinu na tom turobnom mestu narušavalo je u početku prigušeno, a onda sve glasnije huktanje sova koje su obletale oko drveća posađenog oko groblja.

 Ivan je, nakon što smo prošli drvenu kapiju, upalio lampu i osvetlio zemljani put pred našim nogama. Uska staza vijugala je oko mnoštva grobnih parcela. Sa spomenika su nas posmatrali likovi hladnog izraza lica, čije su oči bledele pred svetlošću lampe.

    – Mislim da bi trebalo da se vratimo – predložio sam, drhteći.

    – Blizu smo, nećemo sada odustati. Eno je – pokazao je prstom ka belom mermernom spomeniku u daljini. – Večna kuća moje majke.

Sa svakim sledećim korakom drhtao sam sve izraženije. Čula su se poigravala mnome, stvarajući zvukove iz podsvesti, za koje sam ja, preplašen, verovao da dolaze spolja. Činilo mi se kao da nas neko prati. Samo naši koraci nisu mogli proizvoditi onoliku buku.

    – Je l’ čuješ to? – obratio sam se drugu.

    – Sove?

    – Ne to. Čini mi se da nas neko prati – prošaputao sam.

Osvrnuli smo se i obasjali put iza nas. Tamo nije bilo ničega.

    – Vidiš – pokazivao mi je Ivan. – To je sve samo plod tvoje mašte.

U trenutku kada je to rekao, nešto malo protrčalo je kroz mrak, tik pored nas. Ivanu lampa zamalo ne ispade iz ruke i snop svetlosti zaigra po spomenicima.

    – Šta je to bilo? – upitao sam, prislonivši svoja leđa uz njegova.

    – Ne znam – glas mu se najednom prelomio.

Podigao je baterijsku lampu i drhtavom rukom osvetlio grob svoje majke. Kraj spomenika mirno je sedela crna mačka, sjajnih, crvenih očiju.

– Kakvo jezivo stvorenje – prozbori Ivan i odahnu. – Šic! – zamahnuo je rukom ka njoj. Životinja nas je posmatrala namrštenog lica, ne pomerajući se. Kada je zamahnuo ponovo, tik ispred njenog nosa, zarežala je preteći i pobegla odatle. Povukao sam Ivana, uplašen da će ga ogrebati.

    – Uh, al me je prepala – uhvatio me je za rame. – Hvala ti.

    – Hajde da završimo s ovim što pre – predložio sam. – Ne mogu više ni sekunde ostati na ovom mestu.

Sledeće noći, tačno u ponoć, prosuli smo vlažnu zemlju po pragu ispred njegove kuće.

– Moramo duši osvetliti put – rekao je Ivan nakon što smo ušli unutra, pokazavši mi rukom mnoštvo sveća poređanih u dnevnoj sobi, sve do stepeništa na suprotnom kraju prostorije.

Pružio sam ruku da upalim svetlo, ali on me je sprečio.

– Ritual je već počeo prosipanjem zemlje. Sem sveća, u kući ne sme biti drugog izvora svetlosti – prišao je zidovima i počeo da skida raspeća i ikone s njih, stavljajući ih u kartonsku kutiju. Jeza mi je od ovog prizora prostrujala vratom. Imao sam osećaj kao da Ivan i ja prizivamo nekakvog demona.

– Šta to radiš, pobogu?! Zar ne bi trebalo da to ostane na mestu, da nas zaštiti?

– Neće doći ukoliko ih ne poskidam odavde.

– Jesi li siguran da radimo pravu stvar? Uostalom, to je knjiga o veštičarenju. Zar njeno korišćenje ne znači bogohuljenje?

Samo je slegao ramenima, ne rekavši ništa. Tog sam se trenutka pokajao što sam pristao na to. Imao sam osećaj da Ivan zna nešto, ali mi to iz nekog razloga prećutkuje. Tada sam prvi put ozbiljno posumnjao u naše drugarstvo.

– Ja ne mogu ovo, odustajem – rekao sam i krenuo ka izlazu. Ulazna vrata se tad zalupiše uz jak tresak. Odskočio sam, napravivši nekoliko koraka unazad.

– Šta je sad ovo?

– Rekao sam ti – odgovorio je Ivan – ritual je već počeo, a u njemu smo obojica. Ne možeš otići dok se ne završi.

Okrenuo sam se i pogledao svog druga. Lice mu je bilo izobličeno i strano, bez ijedne emocije na njemu. Imao sam utisak kao da ga nikada pre nisam video. Pogled mu je bio prazan, a oči bez onog sjaja koji su do tada imale.

– Ivane, prekini ritual, molim te.

Ne obraćajući pažnju na moje reči, spustio je knjigu na pod između sveća i počeo da čita stihove na nekom čudnom jeziku. Slušao sam ih pažljivo, bili su mi poznati. Nerazumljiv, ali poznati jezik, sa dobro znanim stihovima sa nekim čudnim redosledom. Sledio sam se kada sam shvatio da je to Očenaš na latinskom, čitan unazad.

– Ivane…

Ne prekidajući čitanje, pokazao mi je rukom da se utišam. Kako se molitva približavala kraju, odnosno početku, sveće u sobi počele su da se pale, jedna po jedna. Sa poslednjim stihom, kada se upalila i poslednja, knjiga se sama zatvorila. Prekrstio se naopakim redosledom i progovorio:

– Idemo u moju sobu. Tamo ćemo čekati njen dolazak.

 Po ulasku u sobu zakačio je srebrno raspeće na zid. Seli smo na krevet i čekali. Sve vreme sam razmišljao o Ivanovim postupcima i o molitvi koju je čitao unazad. Iz lokalnih priča znao sam da se čitanje molitvi na takav način povezuje sa satanizmom. Nisam bio siguran da li je i Ivan to znao, ili je sve ovo radio iz neznanja. 

– Da li si svestan onoga što si uradio? – upitao sam posle duže tišine.

Pogledao me je zbunjeno i odmahnuo glavom.

– Čitanje molitve unazad je bogohuljenјe i priziva demone.

Osmehnuo se šeretski, sklonivši pogled u stranu.

– Gledaš mnogo filmova, mali.

Zbunio sam se kada me je oslovio tako. U njegovom se glasu osećao podsmeh pomešan s gordošću. To više nije bio onaj Ivan koga sam do tada poznavao. Činilo se da je nakon čitanjа knjige počeo da se menja na gore, kao da ga je đavo mamio ka sebi.

Promenio sam temu, uplašen da ću ga uvrediti. Shvatio sam da je najbolje da se složim sa svime što kaže. U suprotnom, mogao je svašta da mi uradi u takvom stanju.

– Sve ovo mi deluje poprilično lako – rekao sam naposletku. – Jesi li siguran da će delovati?

– Iskreno se nadam – priznao je spustivši pogled nesigurno. Posmatrao sam njegovo ponašanje pažljivo. Sada se promenilo i Ivan je ponovo bio onaj stari. Ali ne zadugo, pomislio sam. Izgledalo je kao da je na klackalici između dobra i zla.

– Nisam ti rekao jednu stvar – priznao je. – U ovom ritualu postoji određeni rizik – počeo je da lomi prste. 

– Koji? – poskočio sam, a srce mi je zalupalo naglo.

– Znaš, ovim postupkom može se vratiti samo jedna osoba iz sveta mrtvih. Uglavnom to bude ona sa čijeg groba je pokupljena zemlja, ali postoji mogućnost…

– Kakva mogućnost?! – uzviknuo sam nestrpljivo. Strah od nepoznatog koji se gomilao ispod moje kože nije mi davao mira.

– Osoba koju prizivamo dolazi ovamo prateći miris vlažne zemlje. Ali, ako taj miris pre nje oseti neka druga, postoji mogućnost da će doći pre nje.

Osetio sam podrhtavanje i nesigurnost u njegovom glasu.

– Da li to znači da na mesto tvoje majke može doći…? – izgubio sam glas dok su mi se oči punile suzama.

Ivan je nemo klimnuo glavom, krijući pogled od mog. Primetio sam kako mu se, baš kao i meni, koža na rukama ježi.

Naš razgovor prekide glasna lupnjava u prizemlju. Razmenili smo poglede sada već uplakani, podulih lica. 

– To je moja majka – progovorio je kroz plač, više u pokušaju da uveri sebe nego mene.

– Sigurno je ona – dodao sam pomirljivim tonom.

U tom trenutku začu se razgovetan i nežan ženski glas sa sprata ispod.

– Ivane, dušo, dođi – dozivao je.

Ivanovo lice se ozari i suze kao da se naglo isušiše. Ponovo je navukao na lice onu masku s podmuklim osmehon. Udaljio sam se od njega, plašeći se onoga što bi mogao sledeće da uradi.

– To je moja majka – pogledao me je srećno dok mu je na licu poigravao široki osmeh.

Želeo sam da mu verujem, ali mi neki unutrašnji glas nije davao mira.

– Možda to nije…

– To je ona – prekinuo me je i potrčao ka vratima, zgrabivši raspeće sa zida.

– Ivane, stani! – povikao sam i naglo ga, bez razmišljanja, povukao za rukav.

– Pusti me – odgurnuo me је grubo, a zatim nestrpljivo istrčao iz sobe.

Ustao sam sa poda što sam brže mogao, a zatim krenuo za njim. Istrčao sam u prazan hodnik. Lupajući sobnim papučama o bučne drvene stepenice, sišao sam u dnevnu sobu u prizemlju. Bila je mračna i hladna. Gorak miris nečeg neprijatnog i dalje se osećao u vazduhu. Osetio sam nečije prisustvo u prostoriji. Strah me je paralisao.

– I… I… Ivane – progovorio sam promuklo i teško, mucajući. Niko se, međutim, nije odazivao. Ivan je poput magle ispario iz kuće. Kako je ovo moguće?, zapitao sam se, na trenutak ubeđen da je sve ovo samo još jedan od mojih košmara.

Progutao sam pljuvačku i pozvao ponovo, sada malo sigurnije.

– Ivane!

Kao odgovor na moj poziv, nešto je krcnulo u suprotnom uglu sobe. Pogled mi se fiksirao u pravcu odakle je dopreo zvuk. Napregnuo sam oči kako bih jasnije video u tami. Krv mi se sledila kada sam u gustom mraku ugledao siluetu kako sedi na jednom kraju sobnog kauča. Laganim korakom krenuo sam ka prekidaču koji mi je izgledao dalji nego ikada do sada. Na trenutak mi se učinilo da je priviđenje ustalo sa kreveta i krenulo ka meni. Naglo sam cimnuo ruku i tresnuo pesnicom o slabašnu plastiku. Žuta sijalica jako bljesnu i osvetli celu, do tada mračnu prostoriju. Sem starog i propalog nameštaja, u sobi nije bilo ničega.  Bacio sam pogled ka parketnom podu i ugledao pogašene sveće i blatnjave tragove rasute između njih.

Prišao sam im oprezno, posmatrajući ih pažljivije. Bili su to tragovi bosih stopala koji su vodili do drugog kraja uskog hodnika u prizemlju, gubeći se u mraku. Tada sam se setio Ivanovih reči. Da li je to bila njegova majka ili pak neko drugi? Pomislio sam i da se Ivan poigrava sa mnom, ali nisam mnogo pažnje pridavao toj misli, verujući da on nikada ne bi uradio tako nešto. Toliko sam mu verovao da mi je bilo verovatnije da je neko biće nastanilo kuću.

Dvoumio sam se da li da pratim tragove ili da se vratim u sobu i sačekam Ivanov povratak. Plašio sam se da izaberem, ne znajući da li je soba još uvek bezbedna. Setio sam se da je Ivan poneo raspeće sa sobom. Na kraju sam odlučio da rizikujem i da ga potražim.

Pratio sam tragove znatiželjno, na trenutak zaboravivši na strah koji me je do malopre držao u šaci. Njegov stisak je sada popustio i ja sam se slobodno kretao ka nepoznatom. Hrabrost mi je davala nada da ću naći Ivana. Naposletku, raspeće je kod njega, pomislio sam. Biće sve u redu, hrabrio sam sebe.

U uglu sobe video sam jednu sveću koja je i dalje gorela. Zgrabio sam je i krenuo ka mračnom hodniku u kome su tragovi polagano nestajali. Blizu sam, pomislih. Zadnji, i najmanji trag blata, završavao se isped visokog i glomaznog ormara. Ustuknuo sam pred njegovom veličinom, razmišljajući o onome što se krije u unutrašnjosti. Sada sam žarko želeo da poverujem da je sve ovo Ivanova igra. Glumeći hrabrost, pružio sam ruku i čvrsto stisnuo ručicu jednog krila. U glavi kao da mi je tornado vrteo misli ukrug. Iz njega iskoči pomisao da će nekakav leš pasti preko mene nakon što otvorim ormar. A možda će me i napasti, proletelo mi je kroz glavu. Drhtave vilice, jako sam zatvorio oči i povukao vrata ormara ka sebi. Ona se otvoriše uz jaku škripu, otkrivajući njegovu utrobu. Zapahnuo me je težak miris truleži koji je bio intenzivniji nego ranije. Zgađen, okrenuo sam glavu u stranu i stegnuo lice, čekajući da mi nešto zarije oštre zube u vrat. Čekao sam trenutak, dva, a onda bojažljivo otvorio oči i drugo krilo ormara. Prijatno sam se iznenadio kada sam video da, sem odeće, unutra nema ničeg.

Pre nego sam zatvorio oba krila, uočio sam nešto drveno ispod razbacane ženske odeće. Prineo sam sveću, napregnuvši oči pri oskudnom svetlu. Bilo je to nešto veliko, nalik nekim ukrštenim letvama. Pružio sam ruku i osetio drvo čija se površina ljušti pod prstima. Spustio sam sveću na pod i obema rukama obuhvatio drveni predmet, povukavši ga k sebi. Bilo je veliko i teško. Kada sam nekako uspeo da ga izvučem iz one gužve, okrenuo sam ga ka svetlosti koja je dopirala od plamena sveće. Užasnulo me je kada sam ugledao nadgrobni krst, pomalo natruo, umazan vlažnom zemljom pri dnu. Na njemu je pisalo neko meni nepoznato žensko ime. Srce mi je naglo zatuklo poput doboša kada sam se setio da miris zemlje prate i ostali mrtvaci. Nešto je nastanilo kuću, a to svakako nije bila Ivanova majka.

Otrčao sam niz hodnik nazad do dnevne sobe, nespretnim korakom. U njoj i dalje nije bilo nikoga.

– Ivane! Ivane! – povikao sam još jednom. Međutim, i ovog puta se niko nije odazvao.

Ponovo sam čuo neke zvukove. Sada su bili glasniji nego malopre. Dopirali su iz hodnika iza mene.

Ovo je prva faza, prošlo mi je kroz glavu pre nego sam otrčao gore i zaključao sobna vrata za sobom.

U kasnijim minutima smenjivali su se razni mirisi u sobi, svi opori i neprijatni, a buka je postajala sve češća i glasnija. Sedeo sam na ivici kreveta u zgrčenom položaju tela. Suze su mi navirale na oči od straha. Dugo nisam mogao da zaspim. Proklinjao sam dan kada sam upoznao Ivana. Proklinjao sam dan kada sam se rodio. Zavrteo sam glavom shvativši da grešim po ko zna koji put. Nisam smeo izgovarati kletve u ovakvom trenutku.

Ne sećam se kada me je san savladao, ali se vrlo dobro sećam trenutka kada sam se probudio.

Osetio sam jak pritisak na grudi, kao da je neko sedeo na njima. Disao sam teško, ali nisam mogao da otvorim oči. Pritisak se kasnije premestio na noge, blizu podnožja kreveta. Napregnuo sam glavu i uspeo da otvorim sanjive oči. Tog trenutka shvatio sam da je bolje da ih nisam ni otvorio. Kroz maglovit pogled, u polumraku, pred sobom sam ugledao sedu staricu duge, razbarušene kose. Zverala je u mene širom otvorenim, plavim očima. Naborano lice vraški se smešilo tankim, bledim usnama, dok me je pogledom posmatrala kao nekakav plen koji se sprema da proždere. Bio sam potpuno paralisan i nisam mogao da se pokrenem. Strah mi je milio po koži. Mislio sam da ću svakog časa izgubiti svest.

Um je, međutim, ostao jak. Zatvarao sam i otvarao oči više puta, moleći se bogu u sebi. Nakon nekoliko izgovorenih reči i plašljivih treptaja, starica je nestala, kao da nikada nije ni bila u sobi.

Posle ovog događaja dugo sam ostao budan, nisam mogao da zaspim. Širom otvorenih očiju zverao sam oko sebe, plašeći se da starica ne iskoči iz nekog od obližnjih ormara. Kroz krvave beonjače pogledao sam zidni sat. Pokazivao je 3 posle ponoći. Do svitanja ima još dosta, a tek sam u drugoj fazi, pomislih.

Seo sam na krevet, skupio noge, skamenjen, ne usuđujući se da se pomaknem, niti da ispustim bilo kakav zvuk. Osmatrao sam zidove u sobi. Odisali su nekom čudnom hladnoćom, skriveni u mraku koji je narušavala samo bledunjava mesečina. Sklopio sam ruke i počeo da se molim.

Prošlo je nešto manje od sat vremena kada je buka ponovo počela da odzvanja na donjem spratu. Ustao sam iz kreveta i lagano spustio staklene noge na pod. Parket je zaškripao pod pritiskom. Zvuk je ostao neprekinut.

Krenuo sam niz manji hodnik, a onda se uputio ka prizemlju, gazeći uglove stepeništa kako bih izbegao škripu drveta. Svetlo u dnevnoj sobi bilo je upaljeno i nekako prigušeno. Kroz drvene stubiće ograde ugledao sam mršavu, crnu priliku, nadvijenu nad nečim. Ukopao sam se u mestu. Smrad mi se ponovo uvukao u nozdrve toliko brzo da sam morao majicom da prekrijem lice. Stajao sam neko vreme, pokušavajući da kroz oskudni mrak otkrijem identitet tog bića koje mi je ličilo na nekakvu mešavinu čoveka i životinje. Nastavio sam da se krećem, gazeći staro drvo vrhovima prstiju. Srce mi je preskakalo, ali sam odlučio da se suočim sa svojim strahovima, verujući da je sve ovo samo prikaz. Kada sam sišao skoro do zadnje stepenice, primetio sam da je ovo ista ona starica koju sam video u sobi. Klečala je pogrbljenih leđa nad beživotnim telom mladog Ivana, proždrljivo jedući njegovu utrobu.

Jezivi prizor izazvao je vrisak koji nisam uspeo da zadržim. Čuvši me, starica se trgnula i naglo okrenula glavu ka meni. Ruke su joj bile uprljane, dok joj je niz modre, stegnute usne, curila vrela krv. Široko mi se osmehnula otkrivajući oštre, crvenom bojom prekrivene zube. Uhvatio sam se za gelender dok su mi noge klecale od užasa. Slika pred mojim očima se usporila, a pogled zamutio. Starica je ustala sa poda, okrećući se ka meni. Osetio sam kako mi malaksalost struji telom. Pokleknuo sam kraj stepeništa kada su me noge potpuno izdale, a preko očiju pala zavesa, ostavljajući me u mraku. Tada sam shvatio da gubim svest.

⁎⁎⁎

Nakon ove košmarne noći završio sam u bolnici. Optužili su me za ubistvo koje nisam počinio i, nakon oporavka, smestili me u mentalnu instituciju. Nikada nisu poverovali mojoj priči, niti našli pravi uzrok Ivanove smrti. Nisu nikada našli ni njegovo telo, ali su ipak ubedili sebe da su pronašli ubicu i time rešili slučaj o kome, zapravo, ne znaju ništa.

Aleksa Kostadinović