Grad Pas i ja šetamo poljem toplo je i svetlo pevušim nepoznatu pesmu iznova i iznova ja sam u dalekom gradu grad i ja se volimo tu nisam ja jâ tamo sam bolja ja tamo sam najbolja ja tamo sve ono što nikada nisam smela da budem tamo se smejem tamo igram i pevam tamo je ljubav, tamo je život. U budućnosti. Budućnosti koju ne mogu da uhvatim prstima jer je ona uvek u sutra a ja sam zarobljena u danas. Jurim ja za njom trčim slažem kopam noktima penjem se. Nema je. Kako dođem do sutra ona je opet umakla za tu jednu sekundu koja nas deli od onog sad do onog što će biti. Večno stojimo u raskoraku koraku jednoj maloj dužini milimetru nanometru, raskoraku tako malom koji raste u bezdan rupu bez dna večnost. Šetamo pas i ja šetamo i šetamo samo to imamo večitu šetnju po livadi na sekundu do budućnosti do grada ljubavi.
Tačka Trgni me iz ovog snoviđenja prodrmaj moje telo lupi par šamara polij me vodom ili me naglo otkrij uradi šta god je potrebno samo me probudi košmari postaju neizdrživi izjedaju dušu kvare misli krvare oči i uši. Uštini me jako neka koža zarumeni pruži mi ruku odvedi me odavde. Noći postaju hladne lede krv i hlade dah tišina je preglasna misli same plutaju po pokrivaču koji je tamnica. Moj um je tamnica mračan i memljiv. Kada si dugo u svojim mislima postaneš upravo to – misao racio prestaje da postoji nema rešenja ni izlaza već večiti krug istih reči rečenica bez tačke beskonačni zarezi i veznici. Veznici vežu celu me svezali zavezali zarobili. Diši, piši, uzdiši... Nema pomaka blato guta sve pred sobom. Diši, piši, voli... Nema odgovora ni u tome materija se pretvara u ništavilo. To je ono što na kraju ostaje jedno veliko nesrazmerno sveobuhvatno ništa. Eto moje tačke.
O sreći Ne mogu da pišem o sreći. Posvađale smo se odavno onda kada sam ja htela jedno ona drugo, pa sam ja odabrala ovo prvo ona drugo tako smo se razišle svaka na svoju stranu ona na jednom kraju čeka nekog meni neznanog ja na ovom kraju sedim sva u upitnicima formulama iznad glave pokušavam da dokučim šta to beše što sam ja htela šta to beše što je ona htela. Odgovora nema jer prazno mesto ne govori ili ja nemam više sluha ili hrabrosti? Epilog je: Ne pišem o sreći, u svađi smo
Nina Milenković
Naslovna fotografija: Unsplash