Глумци једног од најбољих аматерских позоришта у Србији, које носи име аутора многих сатира из периода реализма у српској књижевности – Радоја Домановића, у Центру за културу у Свилајнцу одиграли су представу „Она и он”, по тексту и у режији Сање Вељковић. Поменута представa, која је на репертоару омладинске сцене овог позоришта, можда не би привуклa велику пажњу да нe постоје два важна разлога њеног извођења. Први разлог је то што је приход од продаје улазница намењен Свилајнчанину Денису Миловановићу који се више месеци налази у коми после саобраћајне несреће и коме је потребан новац за хитну операцију у Хрватској. Док је други разлог чињеница да представа говори о проблемима нове генерације и то да је ауторка текста неко ко добро познаје децу и годинама са њима успешно ради.
Зашто је настао овај текст? Ко је помогао у драматургији? Са каквим емоцијама глумци износе текст? Одговоре на сва ова питања потражили смо од ауторке и глумаца свилајначког позоришта.
Представу „Она и он” најбоље описују речи позоришног редитеља Миодрага Динуловића: „Изазови одрастања у времену које је ’искочило из зглоба’ инспирација су младима окупљеним у представи ’Она и он’ да у веома једноставном и доследном сценском поступку испричају сурову причу која нас се тиче, а пред којом, чини се, немамо праве одговоре.”
Ове афирмативне речи потврђује и податак да је управо ова представа прошле године отворила 17. „Урбан фест” – Међународни фестивал студентских позоришних сцена који организује Студентски културни центар Ниш.
„Представа говори о тинејџерским проблемима, о томе како ми као тинејџери решавамо те проблеме. У представи се могу видети приче о проблемима са неприхватањем, дрогом, алкохолом и другим темама са којима се ми млади сусрећемо у овом периоду”, каже Вукашин Грујић, један од глумаца у представи. Поред Вукашина на сцени су и: Исидора Митровић, Петар Златић, Васа Ашић, Богдан Спасић, Ружица Топлица и Марија Туфегџић.
Рушење табу тема, предрасуда и тишине
Представа „Она и он” настала је, како ауторка текста Сања Вељковић каже, из њене жеље да пронађе позоришно дело које ће омладинци након читања радо прихватити и желети да играју.
„Ово је мој први текст, иако радим у Културном центру у Рачи већ 23 године као организатор културних манифестација и у том послу сам професионалац. Али у неком избору текста, када сам причала са децом, шта год да им понудим, од њих добијем одговоре попут: ’бљак’, ’не’, ’исфурано’, ’не може’, ’не свиђа нам се’, и онда су они мене испровоцирали да ја у време короне, где је због читаве ситуације морала да се угаси креативност, кренем да пишем текст за њих, знајући какви су и шта могу да изнесу на сцени. Онда им дам текст на читање, али им не кажем да сам ја писала. Они су били одушевљени. Пошаљем такође непотписан текст код професора, глумца нишког Позоришта Дејана Цицмиловића, и пошаљем му још четири текста професионалних писаца. Он је прочитао и рекао ми да је текст који сам ја написала, иако је аматерски и фали му драматургија, најбољи”, прича Сања.
После више проба, постављена је магија на сцену, у којој се ауторка вешто игра са фактографским подацима и неумољивом статистиком, који илуструју проблеме младих и где су у центру пажње осећање ликова у појединим ситуацијама, поруке које шаљу и начини како решавају проблем. Посебну динамику и утисак оставља играње са позориштем сенки, чиме је фантастично решено сећање појединих ликова, али и музика која такође допуњује и појачава општи утисак задатих тема.
Након гледања ове представе многима се чини да је текст писао неки психолог. Сања објашњава да је реч о искуству које је стекла у вишегодишњем раду са децом.
„Радим са децом већ 23 године. Веома их добро познајем (не само ову генерацију). Сада те моје прве генерације имају више од 30 година. Деца су се препознала у тексту и зато тако лепо играју, а док играју они и провоцирају. Ми се у Културном центру трудимо да будемо једна велика породица, други дом тој деци, где нема строгих родитеља када се не ради, а када се озбиљно ради, онда смо ми понекад и строжи од родитеља. У позоришту имамо најмлађу групу од 1. до 4. разреда, па следећу од 5. до 8, омладинце и сениоре за које се чуло широм Србије.”
Сања сматра да данашњу омладину не треба васпитавати и да они прате јасну путању којом су кренули.
„Не треба их васпитавати. Треба их слушати, разумети, а онда их кроз разговор негде усмеравати ка оном што је вредно, што је добро, што је морал. Верујте, они боље знају него ми. Одрасли се погубе, а они јасно знају свој правац, иако нама изгледају изгубљено.”
Порука за родитеље
Иако је текст занимљиво написан, у почетку није било баш лако разумети шта се и о чему у представи говори, како би се играњем пренела права порука.
„Када смо почели да радимо представу, они су били још млађи и био је велики проблем објаснити им шта говоре и да у овој представи, као што сте и приметили, не треба нешто много да се глуми. Просто је све документарно и све што кажу је веома тешко и то све мора олакшано да се игра. Видим да је публика у Свилајнцу веома добро прихватила представу”,прича Сања.
„На почетку је било мало трауматично, док сад заправо разумем све оно о чему ми причамо у представи. Када читам између редова све оно што се приказује у представи, много ми је страшније у каквој реалности ми живимо, што хоћемо и да прикажемо у овој представи”, каже Марија Туфегџић, једна од глумица у представи.
Ова позоришна представа, као и друге са репертоара овог позоришта биле су запажене широм Србије.
„Где год да смо били, циљ представе је да сви изађу замишљени. То значи да их је представа дотакла”, каже Вукашин.
„Порука представе је јасна, углавном су коментари били фантастични. Нико из сале није изашао без икакве реакције. Било је доста суза, било је и смеха, али највише ова представа заправо погађа родитеље”, надовезује се Марија.
Извођење младих глумаца са пажњом су пратили њихови вршњаци у Свилајнцу и наградили их громогласним аплаузом.
Хуманост коју су показали играњем ове представе, прво у Рачи, а затим и у Свилајнцу како би се прикупио новац за Денисову операцију, и начин на који изводе овај захтеван и тежак текст могу се осликати речима Оскара Вајлда, који је казао да је позориште „најнеодложнији начин на који људско биће може да подели са другим осећај како је то бити људско биће”.
Глумци подсећају и на то да Денису можете помоћи слањем СМС поруке 1207 на број 3030.
Марко Мирковић
Фото: Центар за културу Свилајнац, Културни центар „Радоје Домановић”, Рача