Веруј Како надјачати хук клетве што стуштила ти се над савијеномглавом? Како надвисити планину јалову, обраслу у бршљанотровни? Легла и сплетове сплете од сумње. Подигни главу, усправи се, још увек те роса умива бистрином. Додирни на грудима место где још се чујеш, јави том гласу да образом ти се слило сунце. Пошаљи зраке у то мајушно срце и веруј. Веруј да постојиш како би се у твојој љубави купале птице, оне тек излегле што тек уче да дишу. Веруј да постојиш због мирисног хлеба и трпезе штообиљем љубави мирише. Надвиси се, израсти, олистај и веруј да ти и ови редовилепше буђење пишу.
Сјај ока Омеђише ми плотом трновитим ширину којом сам даривана. Испредоше време и оплеше плетиво мало, тесно за мој осмех и моју слободу... Замаглише ми небо, замутише воду. Беласају се неки планински потоци, играју се. Још памте врело и шта бејаше жубор. Криомице загледам срцем пуним сете, подно сводова се нека милина шири, у оку ми живи оно давно поробљено дете. Пуштам га понекад иза кулисе, иза застора прашњавих да кроз сјај ока провири.
Првеници Од оне кретње, ту под мојим срцем, расте будућност, заклетва, брига и милост прва. Светло често заобиђе најлепше цветове, али они опстају, имају циљ свог постојања, своје светове. Рашири крила, сини сад ко сунце златно. На часовнику живота тек сад се покреће клатно. Бачена у зверињак да се избориш с вуковима. Верујем да ћеш све боље умети и знати него твоја мати. Сваки нови дан је сада твоје платно, осликај га бојама среће. Наочиглед само си крхка, а само ја знам колико си јака. Лутко моја од порцулана. Најлепше процвета дуго чекано цвеће. Тегобно ће бити, молим те, остани таква. Реликвија, светиња женствености коју преносиш. Нежношћу поколења награди, убирај свог труда плод. Љубав коју посејеш једном ће да ти се врати. У тој жетви ти желим да се, као и ја сада, поносиш. Кћери моја, милости моја прва, нек те на том путу мојажеља прати.
Зорица Живановић
Илустрације: Зорица Живановић
Песме су преузете из збирке „Крилата земља” (2020), Књижевна радионица „Кордун”.