„Ако дуго гледаш у бездан, и бездан се загледа у тебе. “
(Фридрих Ниче)
Поставио сам даску попречно преко дугачког удубљења за које нисам знао одакле долази ни куда се наставља. Нисам знао нити ме је то интересовало. Оно што је требало урадити ја сам урадио, и сад само мало треба да сачекам да обавим и други део посла.
Стрпљив сам. Нема разлога да журим. Даска је постављена и стоји чврсто прислоњена о ивице земље између којих је удубљење које је, верујем, пуно блата и прљаве воде. Не видим јасно пошто је мрачно још увек, али и не треба да се обазирем на то. Рекох, не занима ме. Што је до мене за сада је обављено хитро и лако, и то не без поноса.
Сад чекам. Мало је хладно, али мени не смета. Хладноћа ће можда довести дотле да даска мало очврсне, а то је за мене добро. Веома добро.
Стојим. Док овако миран и задовољан слутим да ће ускоро да се раздани, више пута ми се јавила помисао да бих и по овом мрклом мраку могао да пређем преко даске на другу страну, са истом лакоћом са којом сам је и наместио, и то онако сигурно као и по дану, али…, не, рекох. Још мало па ће сванути. Дочекаћу овако и остале.
Немам ништа од тога да ме нико не види. Треба бар неко да примети како без и најмањег проблема прелазим на ону страну.
Овде сам још увек.
Једва да сам и приметио како зора потискује ноћ и као да је заувек брише из мог видокруга, а временом као и из сећања, јер ја се лако утапам у нове призоре, појмове, и догађаје, чак и онда када се смењују циклично и брзо. Наравно да ће још бити ноћи, али ја на то не могу да утичем, ја то нисам у стању да мењам. Оно што могу, то ћу ускоро и да учиним. Прећи ћу преко даске лако и нежно. Нећу ни приметити да корачам по њој. Тако је сигурно постављена. У то сам тек сад сигуран када могу јасније да је видим.
Тај тренутак само што није дошао.
Убрзо ће и други да наиђу, поставиће своје даске, и онда ћу кренути. Мислим да чак и не морам да пустим било кога да пре мене пређе. Бићу први. Ипак сам први дошао, пре свих се припремио, а и тако ће моћи неометано да ме гледају и, зашто да не, да ми се задиве.
(Само још мало, још мало.)
У тренутку када се појавио један човек, танког тела и бледог лица, десно од мене, и невешто кренуо да поставља своју даску, ја видех да је моја само својим ивицама ослоњена о земљу. Врло мало. Ипак је несигурна, помислих, али се већ у наредном тренутку отресох те мисли. Тако треба да буде, тако треба. Не паметуј много, рекох себи. Знаш да је све беспрекорно.
Када сам поново вратио поглед, онај човек је, онако мршав, коштуњав и тупог погледа, већ увелико прелазио преко свог мостића. Прелазио је полако, тако што је налегао читавим својим телом, жилавим се рукама придржавао са обе стране, и пузио, пузио. Најзад је и прешао. Једва. Какава будала, помислио сам док сам га гледао како онако сув и прашњав сада већ увелико одлази некуда на оној страни. Оволика опрезност. Онолика спорост, нелагодност.
Будала. Права будала.
Имам разлог да сачекам још неког. Да видим како ће други да прелазе. Ако сви буду као онај жгољавко, ја сам онда збиља за сваку похвалу. За честитке и овације.
Неке већ видим како се приближавају носећи свако своју даску са собом. Делују ми, овако издалека, незаинтересовано. Сигурно су и то неки мамлази као и онај бледуњави и уплашени костур. Већ сад то примећујем.
Стајао сам мирно, сав непоколебљив и сигуран, и док су се придошлице около мене уз жагор препремале за прелазак, приметих да, због јаких сунчевих зрака, земља постаје све топлија и мекша. То може да буде озбиљан проблем, помислих, посебно када је даска недовољно дугачка.
Лако се може десити да земља попусти под мојом тежином и да паднем. Онај страшљивко је прешао одмах, није чекао, а мени сад чекање као да представља опасност. Рекао бих за њега да је поступио паметно, али не могу да заборавим како је прешао. Ја тако нећу, никако. Код мене ће то бити сигурно, полетно и лепо, лепо за мене а и за свакога ко ме буде гледао.
Све је спремно да кренем, и мислим да је сад прави тренутак да се покажем пред овом гомилом распојасаних идиота који још нису ни даске поставили како ваља, а већ нешто галаме и лупетају. Показаћу им сад како се, ћутећи и безбрижно, обавља овај подвиг. Без устезања и одлагања. Посебно без сувишних речи и празног хода. Одмах. Лагано… Крећем.
Ваљда земља није омекшала исувише, па да се деси оно због чега ће сви помислити да је моја грешка а не стицај ових природних, неизбежних прилика. Неће се то десити. Ако се и деси то… Али не, не желим да мислим о томе. Не желим.
Подигох леву ногу спремну да је спустим на даску када ми са десне стране неко комешање и нагли трзај разбише концентрацију. Погледах и видех да то један младић управо сад прелази преко даске, несигуран и неартикулисан. Изгледало је као да ће да падне, али се зањихао у супротну страну и успео да остане на дасци, да би се онда једним лаганим скоком и осмехом пребацио преко. Ови који су остали овде где сам и ја, још увек, кренуше да му аплаудирају.
Стварно су безвезњаковићи. Ако је ово за аплауз, онда је моја претпоставка тачна. Сасвим на месту. Мамлази.
Реших у тренутку да не обраћам пажњу на ову светину око мене, која поче да пристиже све више и више, и полако кренух напред.
Моја одлука је била јака, али није могло да ми не привуче пажњу њихово драње које је постало крајње дрско и безобразно. Морао сам да видим шта је то што их подстиче на овакакав примитивизам, и видех да вичу и цикћу због једног момка који је преко даске прелазио рукама. Да, рукама, не ногама. Држао је даску са стране и полако ишао напред, док су му се јасно издвајали трицепси са стране, а набрекле подлактице му биле прожете тетивама и венама. Зауставио ми се погледа на његовим ногама које су стајале увис, не реметећи његово кретање. Уз то, ноге су му биле широке као и руке. Нема сумње да је у питању гимнастичар. Професионални гимнастичар. Овде је нашао да парадира.
Тек што је прешао и пун себе се вратио на ноге, клањајући се гласном одушевљењу већине присутних, на дасци која је била до његове један човек је са дететом у наручју прелазио, прво полако, онда брже, и готово. Пољубио је дете и наставио даље, сада већ сигурнијим путем да нестаје са видика.
Готово да сам и заборавио на моју даску јер стајах сад као под каквом хипнозом и гледах даље, суседне даске које сам могао, колико-толико, јасно да видим. Запањио сам се када сам видео двоје одраслих људи, мушкарца и жену, како су, држећи се за руке једно до другог, скоро исто као и када шетају улицом, прелазили преко, и то са шеретским осмехом на лицу. Није ми било јасно како то изводе, а онда видех да су им ноге испреплетене, тако да су прелазили на тај начин да, када би он закорачио, њена нога би била између његових, затим би је подигла када би њен партнер кренуо другом, па опет исто, и тако до краја, а све време приљубљени једно уз друго. Као да плешу.
И они су добили аплауз. Подигох руке да им и ја затапшем, али лева рука ми скрену на чело да обришем зној.
Добро, рекох себи, видео сам шта сам видео. Сад је моје време. Полазим.
Удахнуо сам дубоко, и баш када сам смотрено кренуо, опет дрека, опет урликање.
Сада је један деран стајао на средини своје даске и скакао по њој све јаче и јаче. Даска се савијала и, притом, када би се вратила у првобитни положај, одбацивала га скоро цео један метар у ваздух док се он церекао као мајмун и млатарао рукама. Млатарали су и они који су стајали испред њега, и добацивали му којешта. Ово је за њих, дакле, спрдња. Затим се окренуо, скочио јаче него што је досад скакао, и ја, већ уверен да ће даска под налетом његовог тела да пукне, видех како га та иста даска одбацује снажно, да је на другу страну одлетео пар метара од ивице. Пао је у траву и наставио да се лези мајмунски. Опет је уследио аплауз.
Тамо доста даље, успео сам да видим једног старца како прелази својим клецавим ногама, држећи штап подигнут испред себе, а другом, дрхтавом руком је отпоздрављао и захваљивао се узвицима младих који су га иза леђа бодрили. Ту поред, након његовог одласка, један зевзек је на средини своје даске свирао виолину, правећи, притом, ритам својом ногом, све јаче, све ватреније, а омладина игреше испред као да је на свадби. Оде и он, пошто је завршио са песмом.
Већ ме је ухватила озбиљна нервоза због тога што сам дозволио себи да ме ометају сви они, и вратих се својој дужности коју ћу, за разлику од већине, поштено да одрадим. Нема више одлагања, прошло је исувише времена. Још кад се сетим када сам дошао! У току ноћи, кад они нису ни знали шта треба тачно да се уради и како све ово изгледа, ја сам имао спремљен пут и чекао их, из чисте пристојности и поштовања, док се они мени малтене ругају. Обезвређују цео овај чин.
Како сам окренуо главу од свих њих, сада већ начисто са тим да кренем одмах, осетих да су ми ноге у блату. Улепљен сам. Овако преко не могу. Не иде тако, Исувише сам дуго стајао у месту па је земља попустила пода мном. Ово нисам смео да дозволим. Све је ово већ превише. Несносно.
Опет обрисах зној са чела.
Време као да је почело убрзано да пролази и да производи неки чудан немир свуда около. Слично ветру. Не знам шта ми је то требало, али ја, поред свега до сада, ипак погледах у оно удубљење преко кога треба да пређем. Није било блата. Као да ничега не беше. Покушао сам да приметим нешто, шта год, нешто да издвојим својим очима, али видех само мрак, мрак који је представљао празнину. То, заправо, и није био мрак, већ више као одсуство било чега у односу на шта можете да се поставите и одредите. Као да је долазило са стране, истовремено се уливајући у вас, да би у једном тренутку изгледало као да из вас избија и шири се около, неприметно. Све је сувишно. Ништа ничему ни за шта… Можете да располажете са било чим чега нема. И ово што је као пренатрпани, али и једини могући мрак, може да се мења…
Сада сам почео да се знојим и по врату. Јавила ми се мучнина и престадох да гледам. Очигледно се превише напрежем. А све беспотребно.
Брзо сам очистио блато са ципела, подврнуо рукаве кошуље, горње дугме откопчао да бих сада десном, не као малопре левом, ногом, кренуо да се приближавам тамо куда је требало још одавно. Видех да се маса разишла. Никога више нема. Коначно сам сам. Најзад могу да се посветим ономе због чега сам и овде, и то на миру. Полако сам, затим, скоро церемонијално, почео да чиним први корак.
Замало да викнем од изненађења, па и страха, јер сам управо осетио нешто велико и топло преко мојих леђа. Окренуо сам се махинално и пренеразио када сам угледао огромног човека сигурно неких сто педесет кила, са прешироким леђима. Ћелав је, глава му је такође велика, али у односу да тело, она је као мала. Обучен у црно одело које му стоји као оклоп, као униформа, он изгледа као неки бизон у људском обличју. Испод има белу кошуљу. Очи су му такође крупне, беле, беличасте, и никако не могу да разазнам куда гледа. Заправо, то није ни потребно јер, док своју леву руку и даље држи на мојим леђима, десном показује на нешто испред мене. Показује самоуверено, без устезања и ненаметљиво, као када представљате потенцијалном купцу свој нови производ, онако, без речи, јер су речи, наводно, сувишне, или када некој дами театрално указујете част тиме што је пропуштате да прође испред вас. Тако показује он напред. Око нас је мртва тишина која ме подсећа на мрак који сам малочас гледао. Стојимо тако већ неколико, за мене поражавајућих, тренутака и ја управо окрећем главу у правцу његове руке.
Видим даску. Стоји исто онако као што сам је поставио пред зору.
Пар секунди пре него да вратим поглед на њега, јавља ми се потреба да га упитам било шта, ако треба рећи ћу му да се склони, да ми не смета. Ово је за мене ипак нешто посебно јер ја нисам као други, и сваки свој посао и дужност обављам савесно и часно. Да, то ћу му сад рећи. Нека види какав сам ја. Могуће је да је он један од оних ретких који ће знати то да цени. Сигурно. Међутим, како сам окренуо лице ка њему, он је измакао мом погледу невероватном брзином. Тргнух се због ове неочекиване реакције, и у следећој секунди видех га како колутом напред прелази даску толико брзо да и не схватам како је то урадио.
Јасно ми је сад док га гледам на другој страни како раширених руку стоји, и то лицем према мени, док даска и даље трепери правећи звук који ме полако враћа из ошамућености.
Не може бити да је и он гимнастичар као и онај момак који је отишао крећући се рукама, а опет, он, овако велики, стоји раширених руку баш као гимнастичар, и не престаје да гледа у мене, нетремице. Тачније, он и не гледа у мене, а опет, изгледа као да ме фиксира погледом, изазивајући ми страх, јер су му очи скроз беле. Овај човек као да је слеп. Како је онда могуће да са оволиком тежином, на онај начин, уз то још и слеп, оде испред мене и то на мом терену? Ово већ не разумем. Стварно не разумем.
Кад ће већ једном престати да ме гледа?
Душан Стојменовић
Прича је објављена у збирци: „Сведок својих опомена“ (2021.), Народна библиотека „Раде Драинац“ Прокупље.
Биографија:
Рођен сам у Смедеревској Паланци 1980. године; након тога сам две године провео у Прокупљу, а у Нишу сам од 1982. године, где и сада живим. На Филозофском факултету Универзитета у Нишу дипломирао сам социологију и мастерирао на педагогији.