Ruke Buja apatija pred sunovratom. Sujeta silnija od razuma. Strah nam dahće svu jezu zla za vratom. Leče mi bol, leče ruke što me od nemoći bole. Znaju oni da lek je zagrljaj, poljubac onih koji me vole. Lečite mi dušu. Dajte mi vodu sa izvora, tu izvire sunce, budi se zora, tu bilje mirisno niče. Dajte mi volju. Nemojte me gasiti, majka sam i moja čeda ko ptići kliču. Možete li rod moj od ove bezvolje i ubarene svesti izlečiti? Možete li moju sveću i kandilo vašim lekom spasiti?
Pitam Koliko košta reč? Reč se ne može platiti novcem, nekome je ona samo pravilan redosled slova. Onom što piše je krvi kap, izdisaj, jecaj, strasna želja. Kako možeš odrediti cenu svoje duše, a da ne ukaljaš svetinju? Pod okriljem zamrljanog dana, ispred svoje istine i snova, pitam za vrednost reči koja opominje i leči. Pitam... Koliko košta hiljadu poteza na platnu? Da li se računa tkanje bojama do ogoljene čežnje i straha? Koliko košta vapaj posrnulog i radost novome danu? Napišeš i oslikaš sve što jesi ili bi mogao biti, jednom kada se sasvim probudiš. Koliko košta nešto što se ne prodaje? Poklanja se, kao što poklanjaš srce i život. Kao što si i ti sam ko dar primio da ti se duša okrilati. Ne umem u ovom svetu da se snađem. Plašim se da će me očnjaci zbilje pokidati.
Mislim da ću ovoga puta staviti lice iz sna, izrezbareno po boji tog glasa; kostim šiven od mesečine i tuge. U budućim rasanjenim iluzijama biću nasmejana. Večeras, večeras bih da sa maskom stopim se ja i da ćutim. Samo bih da osluškujem šapat... nevidljiva za druge. Čekam, odbaci svoj plašt. Jagode rude, tu sam na kraju šarene duge. Kada nas pronađu, reci im, reci da me ne bude. Živim želju. Na ovaj maskenbal sam došla bez maske. Opijena pesmom koju samo ja mogu čuti. Ovaj ples dame biraju, biram da na noti sa gudala dotaknem nežni zaljubljeni mesec.
Pesme i ilustracije: Zorica Živanović