Соколе сиви ти бесна птицо Што у свакој гори полећеш и Што се свакој златокрили надаш Плашиш ли се то за себе сада Ил' си већ пожелео друга Господару! Дај ми да гракнем и гори писнем: Нисам ја крила своја подвио Од страха мили мој господару Нити сам их подвио за друга Већ сам своја крила саломио Од жалости и туге за твојом Вилом од бисера натканом и Твојом старом оседелом мајком Своју си вилу осамио и Од туге мајку ражалио Господару! Твоја мајка лије горке сузе: Молио је њен син јединац на Видовдан да запали свећу и Да га тамјаном благослови Господару! Горда ти се вила од туге сад Преда жарким сунцем осамила Облаци је крију од свакога Миле звездице њене сестрице Радо сада умиру и гасе се И она гора је за њом умрла Даница би најсјаjнија са њом Тугу и бол поделила да зна Али су сва звона стала као некад Зар не чујеш издалека дете Нафора се више не дели кад Ко да је подели са нама кад Агнец сада пролева вашом и Господњом крвљу Господару!
Страхиња Црнић Трандафиловић
Насловна фотографија: Unsplash