„Ово је заповијест Моја: да љубите једни друге као што Ја вас љубим. Од ове љубави нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје” (Јеванђеље по Јовану 15: 12–13).
Некада праве приче почињу тек када онај ко их прича изненада заћути… кад занеми, или му глас утихне, савладан успоменама.
Један је човек дошао те ноћи да се мало утопли у унутрашњости кафане на коју га је нанео сав дотадашњи пут. (И пре неголи је закорачио преко прага, предосетио сам тежину која ће ускоро ући заједно са њим.) Можда је зато онако неутешно стајао, савијен над својим кофером – када домаћица беше откључала, после његовог упорног, иритантно спорог куцања.
Стајао је на мећави у старом, изношеном капуту неодређене боје, чија се нијанса преливала из болешљиво мутне, сивкасто-модре, какву имају мочваре у предвечерје, до чађаво браонкасте, која је његову фигуру чинила још издуженијом и испијенијом него што је била. Аветињска сенка била је пресвукла бледило његове старости копреном која сакрива сваку наду од његовог погледа. Он беше без капе по овој зими, тек умотан у неки изресани, црни шал пун рупа, необријан, снебљив, немо скрушен, готово завејан. Био је подбулих очију које су тужно гледале свет испред себе предосећајући скори растанак с њиме, али су ипак деловале као да истовремено сањаре о тренуцима живота који је остао далеко у прошлости.
Док је стајао на прагу, истовремено језиво и жалосно, подсећао је на просјака који само што није почео преклињати за неку мизерну милостињу, а био је човек који је некада имао све. Његове мршаве и дрхтаве шаке на тренутак се изгубише у дубоким џеповима капута, а његови дуги прсти виртуозног пијанисте из једног од тих џепова извадише нешто новца. Надао се да ће тиме подмирити трошкове ноћења на једној од ретких, преосталих столица.
Својом скромношћу и одмереним корацима (који су били последње што је остало од некадашњег поноситог држања) подсећао ме је на господу коју сам својевремено познавао. Међутим, овај је пре био попут оног дима који је тренутно испуњавао бајату унутрашњост просторије: дим који јесте загушљив, али дим који ипак уноси пријатну илузију и тиме чини да не приметиш одвратни задах зноја и изношене одеће – задах неношених живота и изношених дана – воњ старости, мемла и полуиструлелог намештаја; дим који те својом густином, барем на махове, чини невидљивим пред самим собом.
Нешто је у мени задрхтало при помисли да ми се приближава.
(Сиротан, веровао је да ће му баш поред мене време лепше проћи…)
- Да ли је слободно? – упитао је, гледајући ме молећиво очима које очајнички вапе за неким ко ће га саслушати, или макар седети крај поред њега без стида и страха.
- Наравно – некако сам претурио преко усана.
Изнемогао од силне зиме, али ипак стрпљиво сачекавши моје допуштење, није имао снаге да седне, већ је пао у столицу до моје, запахнувши ме реским мирисом мраза који се био увукао у читаво његово биће.
- Шта ћете да попијете? – упитао сам га, као да сам ја домаћица кафане.
- Могао бих чашу куваног вина… – изусти уморно, тупо ударајући ногама о под, не би ли отресао снег са чизама. – Смрзао сам се чекајући да ми се неко смилује и отвори. И ти, младићу, наручи нешто за себе. Частим вечерас.
Одваживши се да ми исприча о својој прошлости, бора на челу му се замишљено продубила, брада задрхтала, а углови усана се изненада, сасвим благо, развукоше и, иако бисте очекивали да преко њих склизне која суза, његово лице у трену засија, као да се изнутра ипак смеје, као какав срећан човек. Међутим, он себе није сматрао срећним (срећа је, по њему, била дар који се поклања онима који је заслуже – због тога он никако није могао бити срећан) – једном речју, он је о себи мислио најгоре, али није се утапао у самосажаљење. Био је довољно јак да ућути у тренутку када би предосетио да ће му се глас изменити и у себи открити пригушени јецај.
Тако је, обично, када се човек због нечега каје…
- Јеси ли сам? – упитао ме је.
- Мислите, да ли сам путујем?
- Да.
- Јесам. (Сам на свету – додао бих, да ми рука није примакла чашу устима.)
- Зашто?
На ово његово ни мало наивно, чак помало осуђујуће питање, иронично сам се насмешио, надајући се да он то неће приметити и примити као увреду. Испио сам гутљај вина и, смисливши мање-више пригодан и скоро уверљив одговор, рекао:
- Није било прилике да иког поведем са собом. Они који су желели да крену са мном били су спречени, а они до којих ми је стало већ се налазе овде.
- Заиста? Нисам могао ни замислити да овде још увек има оних којима неко жели доћи издалека… Драго ми је што сам био у заблуди. Ово је некада био леп крај. Сада је само један од мирнијих крајева, можда јер су први немири прешли баш преко њега, косећи све што су могли у налетима… Зато данас многи ово место сматрају периферијом цивилизације, а не тако давно био је, малтене, њено срце. Уморно и на издисају, додуше, али ипак живо срце… – рече и, поћутавши неколико тренутака, упита – И? Ако смем да питам, коме то идеш у госте?
- Дошао сам да посетим мајку – док сам то изговарао, и сам сам се следио од речи које су изашле из мене.
Чињеница да је то у исто време истина и немогућност испуњења истине чинила је да се запитам – да ли ја заиста овог човека лажем, или то чиним само себи? А већ сам приметио његов знатижељан поглед који се на мени зауставио дуже него што сам се очекивао.
Обојица смо знали да су његова претходна питања била само образац љубазности и изговор за оно што ће сам почети да ми прича, али у тренутку када сам поменуо мајку погледао ме је готово као пажљиви слушалац и зато одлучих да и сам будем спонтанији са одговорима. (На крају, не можемо побећи један од другог…)
- Твоја мајка… да ли зна да долазиш? – упитао је изненада, а овога пута ја сам био тај који је њега с чуђењем погледао, питајући се да ли можда зна на коју особу мислим. А онда је додао: – Везе са светом су овде одавно прекинуте…
- Нисам јој јавио, али ме она познаје. Навикла је да ме овде виђа у ово доба године – рекох, вероватно делујући цинично док сам покушавао да створим привид како идем у посету живој особи.
- Онда добро… Мајка увек познаје своје дете. И треба да му се нада. Добро је и када дете познаје душу своје мајке и разуме је. А ја сам, ето, старо дрво ишчупаног корења. Времена пуна невремена одвојила су ме од мојих извора и не знам ко ми је мајка, па ипак, то ми не смета да је с времена на време замишљам… поготово сада, када овако матор, треба да се вратим у земљу, затекнем себе како измишљам сећања у којима је „мајка” присутна. Вероватно када човек схвати колико му је близу крај бежи од њега у покушају да се врати на почетак… макар он био и нестваран.
- Мора да у животу имате бар један стваран почетак… барем један тренутак када је почело нешто чега је вредно сећати се.
- Имам – признао је одсечно, али у гласу се назирала туга.
- Шта би то онда било? Када се десио Ваш почетак? – коначно је дошло време да ја почнем постављати питања, јер сам видео да му то више прија.
Руку на срце, пријало је и мени, јер сам бежећи у његов живот макар на трен заборављао сопствени фијаско, низ личних неуспеха и ово коначно, осујећено путешествије, као кап која је прелила одавно препуну чашу мога назовиживота.
На махове ми се злурадо наметала помисао да чак и ако се не вратим, ако и останем овде – бићу и ја срећан човек!
Било ми је мучно да размишљам о томе колико је дуго моја мајка била сама, колико је и сада, можда, усамљена, када ни данас, на данашњи дан, нисам успео да дођем на њен гроб.
- Не шта већ ко – рече он, пренувши ме из мисли.
- Извините, али шта сте хтели да кажете?
- Мој почетак, једини стварни почетак нечега што би се могло назвати животом, била је особа, а не тренутак. Почетак једине вредне успомене јесте име једне жене – рече и одједном ућута, загледан у нешто, у некога изнад моје главе, погледа истовремено престрављеног и одушевљеног. – Чула ме је! Јеси ли приметио… – ја одмахнух главом и почех да се осврћем. – Како ниси видео?! Сада… малочас је… ма ту, одмах иза тебе је била… Нема везе. Можда сам почео да лудим… сигурно је то у питању – рече он. – Већ годинама све што видим као да је део ње. Тражим је очима и све ми се чини да ћу сада да је угледам. Ухватим јој лик понекад, кад оставим лист хартије празан, да се месечина по њему радознало разлије. Тада се притајим у мраку и уживам и у чекању, јер знам да ћу ускоро почети да виђам свуда њен профил, макар и као сенку ствари које ме окружују. На крају сам, ипак, сигуран да је то она! Прогони моје трајање, тка моје снове и бди над мојим мислима, као строги колерик и непристрасни извршитељ. Чак и сада, док ти ово причам, провлачи се кроз моју руку и диктира ми да престанем. Да не откријем превише. Да сачувам нешто само за нас двоје. Јеси ли волео некада неког тако?
- Мислим да нисам… барем не још увек.
- Онда ме вероватно још увек не разумеш. Али када једног дана сретнеш жену крај које нећеш бити само мушкарац, већ и човек, онда ћеш схватити о чему ти је један старац причао некада, док си мислио да се досађујеш.
- Није тако. Верујте да ми је занимљиво да Вас слушам.
- Свакако мора бити занимљивије од слушања како олуја завија у зидовима! Али не замерам ти. Можда, да је срећа, па да се људи чешће овако спонтано налазе у ситуацијама када морају слушати један другога… мање бисмо били странци.
- У праву сте – говорећи то, приметио сам, зачудо, да се крај њега осећам све спокојније и да желим да се препустим ономе што има да ми призна.
Чак и данас не могу да заборавим његов лик. Утиснуо ми се у сећање, а гледао сам га само ту једну ноћ и већ је ујутру преминуо. Сећам се како сам нехотице, и пре него сам схватио ко је он заправо, тражио по његовом лицу црте свог. У том тренутку спознаје, у тренутку када је моје биће осетило свој извор, нисам ни био свестан да сам заиста постао спреман да га саслушам, верујући да ћу дуго памтити оно што само он може да ми каже…
БИОГРАФИЈА:
Мирјана Стојановић је рођена у Нишу 1991. године, основну школу и гимназију завршила у Прокупљу као редовна и одлична ученица, пројављујући од најранијих разреда интересовање за књижевност. Осим љубави према књижевности, повремено негује и таленат сликања и певања.
Основне академске студије србистике на Филозофском факултету у Нишу уписује 2010. године. Године 2019. уписује Мастер академске судије Филологије, но због пандемије студирање и даље траје…
На првој години студија доживљава духовни преображај и спознаје да је њен позив – библијска и богословска књижевност. „Реч беше Бог” постаје виши синоним љубави према (божански) лепој речи и заметак личног манифеста – не сматра вредним стварања оно што би незахвално одбијало да сведочи о Врховном Ствараоцу, на кога мора да се (макар у бледим сенкама) угледа свако ко жели да ствара.
Насловна фотографија: Пинтерест