Брзо гасим аларм и устајем из кревета. Једва чекам да изађем из ове куће. Нисам успела да се одржим ни три секунде на ногама, колена ми заклецаше и постаде ми црно пред очима. Данас морам нешто да поједем иначе више нећу моћи ни да ходам. Враћам се на кревет и бројим до десет, а онда полако устанем поново. Зграбим одећу са пода и обучем оно што ми се чини да је најмање флекаво, старе фармерице и обичну сиву мајицу. Дођем до поломљеног огледала чисто да одмерим моје премршаво тело, огромне подочњаке и неуредну црну косу.
Заиста није требало да се шишам сама, а поготово не овако кратко. Сваки прамен иде на своју страну, изгледам као да носим неку јефтину перику. Дохватим чешаљ и покушам да је исправим колико-толико, а онда угледам огромну модрицу на десној руци. Мораћу ипак да обучем нешто друго. Враћам се до оне смрдљиве гомиле и извлачим једину црну дуксерицу коју могу да назовем „ношљивом”. Тако, сада се ниједна модрица не види, а ову на челу сакрићу шишкама.
Узимам ранац и полако излазим из собе, пазећи да никог не пробудим. Тачније, пазим да не пробудим Марину, моју млађу сестру. Мајка вероватно и није код куће, а тата је толико мамуран да ће устати тек по подне. Долазим до њених врата, која су отворена, и посматрам је. Тако је мила и нежна. Волим је највише на свету и по сваку цену морам да је заштитим. Ја сам дупло старија од ње, она има седам година и зато сам скоро почела да паничим. Не желим да се тата са мене пребаци на њу, морам некако да је спасим од њега, од ујака Томе и свих осталих, а не желим ни да постане као наша мајка.
Ја сам једина која може да је спаси и зато, чим завршим овај разред, побећи ћемо негде заједно. Имаћемо само једна другу и бринућемо саме о себи. Она је једина чиста у овој породици и ја се морам постарати да тако и остане. Желим да приђем и да је пољубим, али се плашим да је не пробудим.
Крећем да силазим низ степенице, нешто је овде чудно, али не могу да разазнам шта. Силазим у дневну собу и онда схватим, нема задаха цигарета и алкохола, нема побацаних и разбијених ствари, нема чак ни прашине. Протрљам очи и поново погледам. Да, ово је моја кућа, али је овако изгледала још када је Марина била беба. Сумњичаво кренем према кухињи, где ме дочека још веће запрепашћење.
- Добро јутро душо. Таман сам хтела да се попнем горе и да те позовем. Мислила сам да ћеш да закасниш у школу – каже мама.
Али то није мама. Изгледа као она, звучи као она, али… Има кецељу и спрема јаја на око, нема подочњаке од оног силног алкохолисања и таблета, има уредно исплетену кику и руж на уснама. Скоро и да сам заборавила како је некада изгледала. Тата седи за столом и чита новине. Чита новине? Не памтим када сам га последњи пут видела са било чим у рукама осим боце пива и каиша или било чега другог што може послужити за ударање. Мама прилази до мене и стави ми руку на чело.
- Да ли си добро душо? Изгледаш некако бледо – склања руку. – Немаш температуру. Да ли те боли стомак?
Баш у тренутку када ме то пита стомак ми ненормално гласно закрчи.
- О боже, душо. Седи да једеш. Није ме брига да ли ћеш да касниш на час, једи лепо и поврати боју у образе.
И даље не проговарам ништа, али дођем до стола и почнем да трпам храну у себе. Чини ми се да никада ништа боље нисам окусила у свом животу. Узимам јаја, шунку, сир, кифлице, имамо чак и пицу и сок од јабука.
- Полако душо, биће ти мука – каже мама забринуто.
Али не могу да успорим. Храна ми тако прија и тако добро мирише да не могу да се зауставим. Ништа нормално нисам унела у свој стомак већ годину дана. У кући једва да има пара, а све што могу ја дам Марини. Одакле онда оволико хране у кући?
- Да ли и даље желиш да упишеш уметничку школу када завршиш разред? – пита ме тата.
Покушавам да се не удавим шунком када га чујем. Видим да није мамуран, нити пијан, нормално говори, то звучи тако чудно и нестварно. И даље ме гледа и чека одговор.
- Д… да – промуцам ја. Не смем да кажем да сам од тог сна одавно одустала. Мој једини циљ је да спасим Марину.
- Надам се да је твој таленат довољно добар као што кажу професори. Не желим да бацам паре узалуд, али ако је то оно што желиш, не могу да те спречим у томе.
- Драги!? – узвикну мама.
- Шта? Само желим да се уверим да је довољно добра за ту школу. Не желим да се после само разочара у себе, а не желим ни узалуд да бацам новац.
Ово је све превише за једно јутро. Узимам чашу сока и попијем до дна, а онда зграбим још једну кифлу и ставим у ранац.
- Морам у школу.
- Срећно душо! – зачујем маму како довикује кроз већ затворена врата.
Покушавам да не мислим о овоме што се догодило, али тешко ми успева. Стављам слушалице у уши и одмах ми постане лакше, уз музику све је лакше. Стижем у школу баш пре звона и утрчим у учионицу. Прогурам се поред гужве, невидљива као и увек, и седнем у последњој клупи. Извадим своје цртеже и изаберем скицу коју ћу данас да усавршим.
- Хеј, могу ли да седнем поред тебе?
Не обазирем се на ово питање, знам да није упућено мени, али онда га поново зачујем.
- Хеј?
Подижем главу и угледам Николу, најпознатијег момка не само у разреду, већ у целој школи. Окрећем главу лево-десно, али ја сам једина у овом последњем реду. Да ли је могуће да се мени обратио?
- Мене питаш?
- Да – поче да се смеје. – Па кога другог видиш у близини?
- Ја… ја… не знам – промуцам.
- Па? Могу ли?
- Зар немаш нигде другде да седнеш?
- Да ли ти сметам?
- Не – зацрвеним се и спустим поглед. – Можеш да седнеш.
Гледам по учионици. И овде је нешто чудно као што је било код куће. Нико ме није гађао при уласку у школу, нико ме није саплео, нико се не смеје Николи што је сео поред мене, нити ико шаље подругљиве погледе. Чекам да то почне да се дешава, али и даље ништа.
- Вау, ово си ти нацртала? – пита Никола и гледа мој цртеж.
- Да, али то је само скица.
- Ово је скица? Па како онда изгледа када нешто нацрташ у потпуности?
Узмем ранац и покажем му неке од готових цртежа.
- Ово је прелепо. Треба да идеш у уметничку школу.
- Да, ја… овај, хтела сам – зацрвеним се још више. И даље не могу да поверујем да причам са њим.
- Како то мислиш хтела? Зар нећеш?
- Дуга прича. Не бих о томе, извини.
- Не, не, извини ти, не треба да се распитујем о личним стварима.
- Добро јутро разреде! – каже професор гласно када уђе у учионицу.
Све време Никола и ја смо се дописивали преко папирића, било је то најлепших 45 минута у мом животу. Наставио је да седи поред мене и на осталим часовима. Не желим да се овај дан икада заврши, тако сам срећна. Чак смо заједно били и на одмору, а када су се часови завршили испратио ме је до капије.
- Ја идем у другом правцу – кажем.
- Да, знам. Видимо се онда сутра – рече и показа најлепши осмех који сам икада видела.
- Видимо се – рекох и спустих главу да не види моје црвене образе. Таман што сам направила неколико корака и он ме заустави.
- Хеј, могу ли нешто да те питам?
- Питај – кажем ја, а у себи стрепим да ће ми рећи нешто о томе како је све ово била намештаљка, како њему није стало до неког попут мене, како ме мрзи. Осећам као да чекам читав сат да он проговори.
- Желиш ли да идеш са мном на матуру? – коначно проговори и овај пут он спусти поглед да не бих видела његово црвенило.
Зуји ми у ушима. Поново окрећем главу лево-десно у потрази за неким његовим другом који скривен снима ово, али не видим ништа сумњиво.
- Желиш да идеш на матуру са мном? Са мном?
- Да.
- Да ли си сигуран?
- Наравно да сам сигуран.
- Па, ја… желим.
- Одлично – одахну он. – Видимо се онда сутра – брзо ме пољуби у образ и отрча.
Дуго сам остала да гледам за њим, чак и када је зашао иза кривине и када га више нисам видела и даље сам гледала у том правцу. И даље сам држала прсте на том врелом месту на образу. Вратила сам се кући, а да нисам ни приметила. Овога пута слушалице ми нису требале, све је изгледало лепо, први пут све је било лепше без музике. У дворишту ме је дочекала Марина.
- Секо! – испусти лопту и потрча ми у загрљај.
Подигла сам је и вртела у круг. Обожава када то радим, али у последње време она је отежала, а ја сам ослабела и нисам могла да је подигнем. Али данас имам сву снагу овог света. Вртим је тако док ми све пред очима не постане шарено, а онда седнем са њом на траву и не вадим своје лице из њених плавих локница. И даље мирише на бебу, обожавам тај њен мирис. Остављам је да се игра напољу и одлазим на спрат, кућа је празна, али и даље изгледа чисто као и јутрос. А онда уђем у своју собу и схватим зашто је овај дан овако чудан.
Ја сам и даље у соби… никада нисам ни устала. Лежим на кревету бледа као никада у животу, покривач се не помера, моје груди се не померају… Ја не дишем. Све у тренутку постане тако јасно. Сетила сам се те ноћи. Те ноћи када ме је стомак болео толико да сам мислила да ћу умрети. Те ноћи када сам осетила да ми сан коначно долази на очи. Те ноћи када сам само тренутак пре него што сам утонула у сан изрекла:
- Нека буде онако као што је било. Само једном. Нека буде нешто лепо… Марина… – а онда мрак, сан, смрт…
Прилазим до те јадне измучене девојке и помазим ону рашчупану црну косу. Значи овако изгледа моје лице када није затрпано страхом и тугом. Коначно сам слободна, имам свој мир. По други пут пре него што нестанем, али сада заувек, помислим:
- Марина, опрости ми… – а онда, у загрљају са том црнокосом девојком, потонем у бесконачну тишину.
Миљана Цветковић
Насловна фотографија: Photographize