Svilenom rukom držala je pero, sakrivena od svih zala kraj kojih je živela. U zidinama svetinje pronašla je svoj dom, svoj mir. Ogrnuta Božjim blagoslovom, ta žena bila je više od žene, iznad ovozemaljskog. Takve se više nisu rađale. Večno zakleta Carstvu nebeskom pisala je, ostavljala tragove, dok su reči izvirale poput Ljubostinjske reke, bistre, pod vedrim nebom tako plavetne. Slučajni putnik bi svratio, prekstrio se i upalio sveću. Retko ko bi se zapitao šta je u tom kamenu, kakva je žrtva zaspala pre mnogo godina, čiji oreol i sada svetli nad brezama. Čija se pesma ori šumama, pesma uz koju su odrasle mnoge monahinje, dok su se molile za srpske ratnike.
I Beli Anđeo siđe sa nebesa u rajske vrte, na Kosovo polje. Siđe da pomiluje božur, da blagoslovi život, da bdi nad monasima koji se mole. Spaljen mu krst na grudima stoji, u rukama nosi slepu Simonidu. Ideš li, junače, putem Božjim? Tim putem samo svetitelji idu. Srpske mu sveće svetlosti daju u mračnim hodnicima, prepunim krvi. Požuri, Anđele, donesi radosti. Na Kosovo jednom da stigneš prvi.
Drhtavom rukom držim sveću. Stid me je pred tobom, moja Kneginjo. Pred tvojom žrtvom, sveta ženo. Te zidine nakapane krvlju, freske koje trpeše vatru zulumćara, pričaju svoju priču. Moja Kneginjo, strah me je da nas kletva tvog Lazara još uvek ganja. Da nam ne praštate izdaju i kukavičluk. Jeziva je tišina oko tvog hrama. Za nas, grešne smrtnike. Svetinja je ono pred čim mi drhti ruka, moja Svetice. A samo se pred svetim drhti.
Suzana Trifunović